RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XIII

Te noći, po povratku iz Čitre, za Zitu nije bilo sna. Od misli koje su navirale bez reda, u glavi joj je zujalo kao u košnici. Svaka je bila po jedna uznemirena pčela koja se nije smirivala. Zbog neobjašnjive treme koju je počela osećati svojim pristankom da ode na večeru kod Ignjasijevih, celu noć se prevrtala po krevetu, ustajala nekoliko puta, nervozno šetala po sobi, zastajkivala uz prozor i proveravala ima li koga na prilaznoj stazi, sve dok nije ubedila sebe da preterano brine, bar zbog te večere. Ako ništa drugo, provešće nekoliko sati van samostana gde se osećala kao ptica u kavezu. Iako je bila sumnjičava, nije mislila da Kruz ima loše namere. Zaspala je negde pred zoru, savladana višenočnom nesanicom od trenutka kada je shvatila ozbiljnost uznemiravajućih poruka koje su joj dolazile.

Ošamućena prvim snom nije čula zvono za buđenje, a ni ostala koja su pozivala na uobičajene radnje u samostanu. Svakako, to ništa nije promenilo. I da je spavala cele noći, nije imala nameru da ustane na doručak, a još manje da ide na dosadne časove veronauke i kuvanja. Međutim...

Odmah po početku nastave na koju nije otišla, u sobu joj je uletela upravnica, zatvarajući vrata za sobom, uz snažan tresak koji bi i mrtvog probudio iz sna. Odjeknuo je poput grmljavine i probudio je. Nije stigla ni da otvori kapke kada je osetila kako sa njenog tela nestaje prekrivač, propraćen još neprijatnijim zvukom, Rozarijinom naredbom:

„Ustaj! Odmah!"

Njen glas visoke frekvencije u Zitinom telu stvorio je novu neprijatnost, nešto slično svrabu, akutnu senzaciju izazvanu alergološkom reakcijom njenih nerava na upravnicu. Samo joj je još ona falila, sa svojim viskomoralnim načelima! Poželela je da ima daljinski sa onim dugmićem off, da ga pritisne i isključi iz svog života tu iritantnu ženu, ili sa onim on za teleportovanje, ako uopšte postoji to hipotetičko prenošenje materije sa jednog mesta na drugo, s tim što nije želela teleportovati Rozario, njoj je i bilo mesto tu gde se nalazila, već sebe daleko od svega.

„Ne želim da ustanem", izgovorila je mršteći se, „i ne možete me naterati na to koliko god vikali!"

„Misliš?!", čula je hrapavi glas upravnice, izmenjen od ljutnje.

„Ne mislim, tvrdim. Bešnjenje je uvek odraz nemoći!", odgovorila je samouvereno, lenjo otvorivši oči. „I pre nego što nastavite sa tiradom, bilo bi bolje da razmislite... Nisam i neću zaboraviti na naš mali razgovor. Sve dok se pridržavate onoga što smo se dogovorile i ja ću se pridržavati ćutanja!", zevnula je posmatrajući Rozarijino lice, bila je zajapurena kao da je istrčala maraton. „Ako Vam je zbog drugih devojaka, evo pokazaću dobru volju - doći ću na časove klavira... a do tada ima još tri sata." Pogledala je na časovnik okačen na zidu prekoputa i nehajno dodala: „Ne brinite, neću zakasniti."

Netrpeljivost između njih dve bila je toliko očigledna da bi je video i čovek sa povezom preko očiju, osećala se u vazduhu, samo... različito su je tumačile. Zita je bila premlada i okupirana problemima da bi mogla dokučiti razlog Rozarijine, dok je upravnica odlično znala šta je uzrok njene mržnje prema devojci. Negativne emocije koje je godinama čuvala duboko zakopane u sebi isplivale su na površinu i više nije mogla da ih obuzda. Svakog puta kada bi joj se Zita našla u vidokrugu bila joj je podsetnik na sve ružno što joj se dogodilo. Svaki pogled na Zitino lepo lice budio je u njoj destruktivne emocije - osećanje manje vrednosti, odbačenost, osećaj krivice, a potom bes i mržnju. Godinama se molila i čekala da joj Bog dâ šansu da se osveti... Ne Bog, u njega nije ni verovala od trenutka kada je dozvolio da joj đavo uzme dušu, već neka druga sili, pa nek' ide ravno u pakao jer ni ovozemaljski život nije joj bio ništa bolji od njega. A mržnja je slepa, baš koliko i ljubav.

„Imaš dva minuta da se pojaviš u učionici, u protivnom zaboravi na svoj večerašnji izlazak!", rekla je pokušavajući da obuzda bes.

„A Vi minut da izađete iz sobe, u protivnom..."