RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XXII

Nekoliko kapi vode palo je iz pokvarene slavine, jedna za drugom, presecajući tišinu u kojoj je dvoje mladih ljudi odlutalo u prošlost. Oboma je na nekoliko minuta gorčina zatvorila usta. Lorencina je bila proizvod sećanja na bolna saznanja, a Raulova posledica saznanja koliko je bio slep. Poče da mu poigrava utroba. To što je doznao od Lorence bilo je potvrda Rozarijinim rečima, da je on - od sve trojice - ispao najveća budala.

Još nekoliko kapi udari o plehano dno stare sudopere. Raul oseti iznenadnu žeđ, suvoću usta... Budio se stari bes, obučen u novo ruho. Ali ne, neće mu dozvoliti da se probudi! Ne, ovog puta, jer besan čovek slab je čovek. Ostaviće svoje frustracije za neko drugo vreme, a za ovo mu je potrebna snaga i razboritost. Ćutao je još nekoliko trenutaka kako bi smirio disanje, povezujući Lorencinu priču sa onim što je znao, ali i sa onim što je slutio.

- Lorenca, žao mi je - Raul prekinu tišinu, zaista osećajući žaljenje prema devojci kojoj život nije dodelio baš najbolje karte. - Imam još nekoliko pitanja...

- Nema potrebe za tim, ne treba mi ničije žaljenje - rekla je okrećući se prema njemu. - Ali pre nego što postaviš sledeće pitanje, imam i ja nekoliko za tebe. Mislim da bi bilo fer...

- Ok, obećao sam ti - presekao ju je, svestan da nešto mora i da dâ, ukoliko želi da nastave razgovor. - Pitaj!

- Zanima me... odakle Zita u braku sa tobom? Odakle si ti, odjednom, iznikao?

Lorencino pitanje i izgled lica izmamiše mu slabašan osmeh. I u tome je uočio njenu sličnost sa Zitom. I ona je umela da ga nasmeje nekim iznenadnim direktnim pitanjem, upadicom, začikavanjem... dok su bili u ljubavi. - Nećeš ostati uskraćena za odgovor kada za to dođe vreme – rekao je setno, gurajući ustranu sećanja. − Ali pre toga zamolio bih te za jednu informaciju... ukoliko ti je poznata.

- Kruz, po drugi put mi praviš haos od života! Ne vidim šta je smešno! - brecnula se ljutito, a potom naglo zaćutala. - Izvini, još ne mogu da se naviknem na činjenicu da nisi on.

- U redu je. - Pogledao ju je uverljivo iako ništa nije bilo u redu, čak ni te njegove reči jer je vešto lagao i odavao utisak smirenosti, a bio je napregnut poput zidova preduvanog balona. - Čini mi se da smo u istom sosu... i da su nas u njega uvalili Zita i Kruz.

- Ne znam za tebe... a mene svakako jesu. Promenili su mi život. Mada, možda bih na to trebalo da gledam iz drugog ugla. - Uzdahnula je. - Možda im dugujem zahvalnost, Kruzu posebno. Da nije bilo njega, neke stvari o sebi ne bih saznala nikada. Boli me, ali ko zna šta nosi sutrašnji dan i šta Bog ima u planu. Možda je moj dosadašnji život cena za sreću. Posle svake jeseni dolazi proleće, zar ne? Valjda će jedno od narednih procvetati i meni. Tilino postojanje čini mi se kao predskazanje tome - promeni. Iskreno se radujem što postoji i što sam je upoznala.

Raul ju je pažljivo slušao i... više nije bilo nikakve sumnje. - Francisko Kastiljo ti je otac, je l' da? - upitao je, grozničavo razmišljajući kako je Kruz došao do tog saznanja. Lorencine reči su navodile na to da je on otkrio ko joj je otac.

Tišina obuze skučenu podstanarsku sobu, kapanje vode ponovo nadjača sve ostale zvukove. Devojka odšeta do sudopere i jednim nervoznim pokretom odvrnu slavinu, a potom usu nešto vode u čašu koja je stajala pored. Otpila je dva gutljaja. Niz bradu joj se prosu još toliko.

- Da - izgovorila je kruto, brišući rukom prolivenu vodu. Oporost u njenom glasu raspara tišinu koja je delila odgovor od pitanja.

Raul oseti neprijatnost, kao da je njeno priznanje njegovo sopstveno. Sve što ga je interesovalo do tog trena poprimi drugi oblik i drugo značenje jer je Lorencino priznanje usmerilo njegove misli u potpuno neočekivanom pravcu.