RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XX

Raul pogleda u monitor, kao da mu je to neko naredio, i pred očima mu zaigra izlomljena linija koje se brzo iscrtavala na ekranu. Zita je reagovala na nešto - na njihovo prisustvo, glas ili... dodir njegove ruke koja je još počivala na njenom obrazu. Učini mu se hladnijim od onoga koliko je hladan odnosno topao obraz čovekov. Vratio je pogled na njeno lice, delimično skriveno pod maskom za kiseonik i zavojima omotanim oko glave. Bilo je bledo, samrtnički bledo. Zitine sklopljene oči podsetiše ga na jedne druge zatvorene oči... Podsetiše ga na smrt. Zažmureo je na tren, kako bi se sabrao, suočen sa željom da ih otvori, da ga pogleda, pa makar se u njima samo mržnja kupala.

Pribralo ga je dete u naručju, Tilina toplota, njeno postojanje, i on odgurnu svoje želje u stranu, trenutno je bilo mnogo važnije to što je video na monitoru. Srce mu zalupa jače i pope se u grlo. Nije znao ništa o medicini, niti je ikada video nekoga u komi, ali Zitina reakcija ga je uznemirila i istog časa na listu već postojećih sumnji dodala još jednu. Da li je nešto prevideo?

Pogledao je ukoso, u pravcu medicinske sestre, koja je sedela za pultom nedaleko od njih, pomislivši da je pozove. Ona je gledala u svoj mobilni telefon i osmehivala se nečemu. Očigledno, nije primetila promenu u stanju pacijenta u krevetu broj 2.

Sklonio je ruku sa Zitinog obraza i ustao s kreveta. Nešto mu pade na pamet. Možda ludost, možda samo ideja rođena u očaju, a možda... Mora to da proveri. Tila otvori oči i pogleda ga upitno, ne shvatajući šta bi očevi pokreti mogli da znače.

- Pustićemo mamu još malo da spava. Doći ćemo ponovo, kasnije - izgovorio je tiho kako bi je smirio i sprečio da počne plakati, kada postane svesna da će napustiti prostoriju. Uprkos njegovim rečima, dete nabra nosić i skupi usta. Morao je još nešto da učini jer njene suze mogle bi dodatno uznemiriti Zitu, a to bi možda bilo pogubno po njeno stanje, a zasigurno i po njegov plan. - Hajde da poljubimo mamu i da je zamolimo da se što pre probudi.

Dečije oči blesnuše radošću. Falio joj je telesni kontakt sa majkom. Raul je primakao Ziti i ona usnama dotače njen obraz, detinje čisto, detinje naivno, samo s ljubavlju i s nedostajanjem. Poželeo je da učini isto, ali se uzdržao bacivši pogled na monitor - Zitin puls se dodatno ubrzao. Osećala ih je, možda i čula... bio je u potpunosti siguran.

- Hajde, zagrli tatu! - obratio se Tili, privijajući je ponovo uz sebe. - Što pre odemo, pre ćemo da se vratimo - izgovorio je nešto glasnije, a reči nisu bile upućene samo detetu, već Ziti, u nadi da ga čuje.

***

- Sestro... - Obratio se devojci za pultom, najljubaznije što je mogao, nateravši sebe da se osmehne.

- Izvolite? - Devojka podiže glavu i brzo gurnu telefon u džep. Bilo joj je neprijatno što je uhvaćena u nečemu što nije dozvoljeno raditi na takvom radnom mestu. - Mogu li nešto da pomognem?

- Nadam se da možete - izgovorio je, pogledavši je pravo u oči. - Ne mogu da sačekam lekara, zbog deteta, ako biste bili ljubazni...

- Naravno, recite - prekinula ga je s osmehom na usnama, ne mogavši da ostane ravnodušna na neobično lepu boju očiju koje su je gledale.

- Kažite mi, Edvina... ima li ikakvog poboljšanja u stanju moje supruge? Menja li se išta nabolje? - upitao je, namerno joj se obrativši po imenu, pisalo je na pločici zakačenoj na njenoj uniformi, svestan njenog pogleda kao i njene zbunjenosti.

- Pa... - počela je oklevati. - Ne bih smela da dajem takve informacije bez odobrenja nadležnog lekara.

- Ne brinite, šta god da kažete, ostaće između nas - izgovorio je meko, glasom koji je zvučao kao najslađe obećanje. Potom je pogledao još značajnije praveći, namerno, malu dramsku pauzu u govoru, pa dodao: - Jako sam zabrinut za suprugu, ne vidim nikakav pomak, a pritom... nije nimalo lako biti sâm sa ovako malim detetom.