RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XVIII

Raul je ukočenog pogleda gledao u papire ispred sebe. Svaki delić tela okamenilo mu je to što je čitao na njima, činilo mu se i da ne diše, kretala mu se samo krv u venama i srce koje je radilo u nenormalnom ritmu. Osećaj oduzetosti u nogama naterao ga je da ponovo sedne na rasklimanu stolicu sa oguljenom farbom na naslonu. Pucketanje stolice pod težinom njegovog tela prekinulo je olovno tešku tišinu i Raul je postao svestan mesta gde se nalazi i čoveka koji ga je posmatrao sa velikom pažnjom. Počeo je prizivati prisebnost i samokontrolu, nadajući se da je u pitanju neka greška, ali... greške nije bilo, imena na venčanim listovima smejala su mu se u lice koliko i sve njegove zablude vezane za Zitu. Sećanja su nagrnula poput bujice i sve ono što ga je zbunjivalo u njenom ponašanju počelo je pronalaziti svoje pravo mesto, oblik i težinu.

- Senjor Ignjasio... - obratio mu se inspektor, ne skidajući pogled sa njegovog lica. - Da li biste bili ljubazni da mi objasnite o čemu se ovde radi? U Vašem je interesu da kažete istinu.

- Jedina istina koju znam... - izgovorio je tupo - jeste da mi je supruga povređena i da moram što pre da saznam kako joj.

- Ako Vas dobro razumem, Vi prenebregavate činjenice koje su Vam predočene. Da li to znači da ste već bili upoznati sa njima?

- Ni jedno ni drugo, samo mi je trenutno njen život preči od nekakvih papira za koje nisam siguran ni da su verodostojni.

- Da li se Vaša izjava odnosi i na vaš venčani list ili samo na ovaj drugi koji je potvrda da se Vaša supruga venčala i sa Vašim bratom... i to samo nekoliko sati pre vašeg venčanja?

Ćutao je. Ledena ruka stegnuta oko njegovog vrata gušila ga je, ne dozvoljavajući mu da progovori. Sitne graške znoja orosile su mu čelo, samo one su i mogle da izađu van iz tela koje se pretvorilo u prazninu. Prizivao je svu raspoloživu snagu da ostane priseban, da se ne slomi, ali već je bilo kasno - čuo je sopstveni krah, svud unaokolo širio se zvuk krhotina njegovog bića, njegovog života i svega onog u šta je verovao i želeo da veruje. Iz krhotina se, poput aveti, počeo podizati bes.

- Šta želite da Vam kažem?! - Nije više mogao zadržati gorčinu koja se uskovitlana dizala sa dna duše, pokuljala je iz njega. - Nisam znao za njen brak sa mojim bratom... - izgovorio je gotovo gušeći se u gorčini i besu koji su ga spopali istovremeno. Osećao se kao žedan vezan ispod slavine kroz koju, kap po kap, ističu i njegovo strpljenje i njegov razum. - Ali vi izgleda jeste, i to mnogo pre ovog trenutka! Očigledno da smo i ja i moja porodica predmet vašeg interesovanja i bilo bi pošteno da mi kažete zašto, ukoliko želite da nastavimo razgovor. Nisam znao za njihov brak niti znam razlog za njega! Sem... - Potpuno neočekivano počeo se smejati. I smeh je nekada reakcija na stres! Onaj, kojim se organizam u stvari brani od pucanja onda kada adrenalin izazvan negativnim nabojem nadvlada sve ostale hormone. - Isuse! Zaljubili su se, to mi jedino pada na pamet! U tom slučaju, ne znam razlog njenog braka sa mnom! Ha, ha, ha... Zaljubljena budala, zar ne? Gledate me tim pogledom! E, pa, vidite, sve ukazuje na to da jesam, ali odavno sam izgubio taj epitet, ostala je samo budala. I ta budala ne zna gde mu je brat, ta budala još... - ponovo se zasmejao smehom nemoći, ne dovršivši misao, ne izrekavši istinu. - Nisam je gurnuo... i nemam pojma o čemu se ovde radi! Ne razumem zašto me ispitujete i šta hoćete od mene! Imamo dete... - Pomisao na Tilu zaledila mu je osmeh i slomila ga u potpunosti. - Vama je ovo što sam rekao, čini mi se, već sve poznato. Ukoliko želite da me optužite za nešto, pojma nemam za šta... imam pravo na jedan poziv i zamolio bih Vas da mi ga omogućite.

- Smirite se! - izgovorio je Garsija mirnim i pribranim glasom. Najednom, u njemu nije bilo prepoznatljivog prizvuka profesionalnosti i drskosti, već neke ljudskosti, nečega što je trebalo zaista da smiri čoveka prekoputa njega. - Idem po kafu, a potom ćemo nastaviti razgovor. Kakvu pijete? Šećer, mleko?