RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje IX

S nevericom je gledao u Zitin obraz tražeći u sebi poslednje atome samokontrole i snage da se obuzda. Nesvesno je stiskao šake sve dok nije osetio kako mu se nokti urezuju u dlanove, a onda ih naglo otpustio postajući svestan svoje reakcije, ne želeći da to ona vidi. Odgurnuo je sećanja u stranu, obuzdavajući jed koji je probudio zapretenu bol pohranjenu u njegovoj duši. No, uprkos opiranju uma, zabolelo ga je do srži, jer neke boli nemoguće je preboleti... jer neke izdaje nije moguće oprostiti...

Ta plavkasta mrlja na njenom licu vratila ga je na staro i ugasila poslednji plamičak pritajene nade koja je i mimo njegove volje tinjala negde u dnu duše. Nada ili ljubav? Bilo je potpuno nevažno jer on nije bio taj sa kojim je Zita želela da ukroti vetrove, niti onaj sa kojim je želela prizemno gledati na svet. Ni on ni Tila nisu bili ključ kojim bi zauvek u prošlosti zaključala staru sebe i bez osvrtanja zakoračila u neku drugu budućnost, brišući onu zacrtanu u njenoj glavi. Usudila se da ponovo uradi isto, oglušujući se o jedini uslov pod kojim je ostala pod njegovim krovom, očigledno, sa već uobičajenim stavom svejedno mi je šta ti misliš, radiću po svome!

- Šta ti je to na licu? - upitao je promuklo.

Uskomešane emocije promenile su boju Raulovog glasa tako da je sada njegov duboki bariton zvučao kao škriputanje crvenog škriljca na prilaznoj stazi dok po njoj gazi u čizmama sa debelim đonom, onima koje je obuvao samo kada je odlazio na plantažu, krišom, kako bi se smirio. Dobro je upamtila taj zvuk, osluškivala ga je nakon svake njihove svađe, a onda se molila da joj oprosti Bog sve dok ponovo ne bi čula dolazno škriputanje.

Prošlo je nekoliko trenutaka u tišini, u kojima je razmišljala šta da mu kaže, nadajući se da je boja njegovog glasa samo reakcija na sećanje vezano za prošlost, a ne posledica nekog pogubnog zaključka izvedenog iz njega.

Reci nešto, Zita, bilo šta. Daješ mu i previše vremena za razmišljanje!

Ali da bi nešto rekla, trebalo je da ima nešto da kaže, nešto argumentovano, nešto što bi mu odvuklo pažnju u pogrešnom smeru, tako bi dobila na vremenu. Reći istinu nije opcija, bolje je da Raul i dalje misli kako su joj roditelji uporište, pomislila je, refleksno podižući ruku do svog obraza.

- Čuješ li šta te pitam?! - ponovo se oglasio pitanjem, skoro ne otvarajući usta.

- Ništa - odgovorila je, dajući najgluplji mogući odgovor, ali ništa pametnije nije mogla da smisli u datom času, gledajući u njegovo lice koje je sve više poprimalo izgled maske.

Ne! Samo to ne! Strah joj je obuzeo telo. Bože, imaj bar malo milosti, ne podiži buru u mrtvom moru, ne talasaj ljubomoru, ne oživljavaj muškarca povređenog prevarom, jer to bi ih opet vratilo na početak i pobrisalo sve ono što je s teškom mukom izgradila - da ništa ne oseća prema njoj, ništa sem prezira. Ne raspiruj ugašene vatre jer ako je u pepelu opstala i iskra ljubavi kojom ju je obožavao, učiniće njen odlazak nemogućim. Ne može kroz isto prolaziti dva puta... Molim te, Bože, imaj milosti bar prema njemu ako je ja već ne zaslužujem!, zavapila je u sebi.

- Ništa, a?! - upitao je cinično, uronivši pogledom još dublje u Zitine crne zenice, jer oči su te koje prve otkriju ono što čovek grčevito skriva.

„Neverovatno koliko toga može stati u jedne oči, čitavi svetovi i ništa se u njima sakriti ne može...", iznenada se setio Tesinih reči, sa njima ga je ispratila sa Emanuele onog dana kada joj nije želeo reći zbog čega se potukao sa Kruzom.

I u Zitinim je trenutno gledao... jedan od tih svetova, koji staju u oko - razlikovao se od onoga njemu znanog. U njenom pogledu čitao je neku drugu istinu, važeću samo u njemu - Raulu nepoznatu, nešto što je pokušavala sakriti. To nešto širilo joj je zenice i činilo ih tako čudnima, a na njega je delovalo antagonistički - omamljujuće na zdrav razum i katalizirajuće na rad srca.