RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje VIII

Stajala je još neko vreme na mestu na kome ju je ostavio i nakon što se prestao čuti odlazeći bat Kruzovih koraka. Poželela je da potrči za njim i da mu odgovori u svom maniru, ali u trenutku nije mogla da se pokrene od siline neshvatljivo razornih emocija koje su je obuzele - na neki oblik neobjašnjive razočaranosti nakalemila se povređenost, a zatim i ljutnja. Bila je razočarana, nija znala tačno zašto... povređenost je nikla zbog njegovih reči, a kada čoveka zahvate takve emocije, na površinu ispliva njegov ego koji kao nekakva čaura, zaštitna pokorica, izolacija, prekriva njegovo istinsko JA.

Psiholozi tvrde da je ego, naše drugo JA, nasleđe iz prošlosti, filter kroz koji posmatramo sebe, ljude oko sebe i svoje okruženje, pomaže nam da preživimo i da se prilagodimo životu... sve do momenta dok ga nešto ne povredi, tada postaje sušta suprotnost od onoga što zaista jesmo. Kažu da prave ljubavi razvijaju, podupuru i oplemenjuju naše stvarno biće, one nas uče i menjaju u skladu sa okolnostima, a povređeni ego ga sputava, sprečavajući promene, ponašajući se kao nervozni pas na povocu. Dobro je dok mi držimo povodac i vodimo psa, a ako pas povede nas... ode mast u propast.

Nažalost, i Zitu je tog trena poveo njen povređeni ego. Obuzeta nervozom i negativnim osećanjima donela je odluku da se neće povinovati Kruzovoj naredbi pa makar se istog trena, peške, uputila u samostan, bez obzira što joj je ono veče pomogao. Pamtila je ona dobro ko ju je čime zadužio.

Prišla je vratima i iz prikrajka osmotrila napolje. Kruzovog terenca nije bilo, a pod čemprsima stajali su samo Enrike i devojke, verovatno nju čekajući. Odahnula je, ali sada je trebalo i njih da se oslobodi. Dok je razmišljala kako to da učini, Lorenca se odvojila od grupe i pošla ka skladištu. Zita se brzo sklonila od vrata i sela na jednu od prevrnutih gajbica.

„Zita, do kada da te čekamo?!", upitala je Lorenca nestrpljivo, pojavivši se na vratima.

„Slobodno krenite bez mene", odgovorila joj je, automatski, bez imalo premišljanja. „Ja ostajem ovde!"

„Ovde?! Šališ se?!", uzviknula je Lorenca sa nevericom u glasu, radoznalo osmotrivši prostor ispred sebe. „Kako si ga nagovorila..."

„Nisam nikoga ni na šta nagovarala, samo sam mladom gospodinu objasnila da ne umem da berem kafu", slagala je, razmišljajući čime još da podupre svoju laž kako bi joj Lorenca poverovala. Pogled joj je zalutao među rasute papire na improvizovanom stolu. Brzo je ustala i počela ih nasumično skupljati na jednu gomilu. „Rekao je da ostanem ovde i beležim količine ubranog ploda...", dodala je primetivši mnogobrojne kolone brojeva na papirima, pretpostavljajući da to zaista neko radi ili će raditi.

„Dobro...", izgovorila je Lorenca sumnjičavo. „Nadam se da si dobro razmislila..."

„Zadrži svoje mišljenje za sebe!", odbrusila je Zita, želeći što pre da je se otarasi.

„Zadržaću, ali ipak želim nešto da ti kažem... Nije problem kada se tvoji hirovi i ponašanje obijaju samo tebi o glavu... Sada, nisi samo ti u pitanju, tu smo i nas tri. Nijednoj se ne sviđa što smo ovde, ali ne želimo nove probleme sa Rozario. Zar ćeš da dozvoliš da taj tvoj prokleti ponos ili kako god se zvalo to što te tera da se suprostavljaš ljudima obije i o naše glave?! Jer, ako lažeš, i ja ću slagati onog čičicu", pokazala je prstom iza svojih leđa „ a on će..."

„Ne bih rekla da je tako!", izgovorila je Zita sarkastično, ne dozvoljavajući joj da završi rečenicu. „Toliko ste umilno prele sa senjor Kruzom..."

„Pa šta?! Tako je dobar frajer...", Lorenca se podbočila. „A zašto je to tebi zasmetalo?"

„Nije mi uopšte zasmetalo, a dobar frajer je širok pojam... Vas tri se očigledno još niste sretale sa takvima."