Prvi i Posljednji

3. poglavlje

Već je odavno svanulo.
O onome što se desilo neću nikome pričati.

Otuširala sam se kada sam stigla doma.
Antonio je spavao u sobi pa se nisam toliko brinula.

Spustila sam se u kuhinju i odlučila sebi naoraviti nekakav doručak.
Ali, ni za to nemam volje. Jedva da hodam.

Antonio: "Jutro"

Mrzovoljno mi se obrati i upali aparat za kavu.

Samo sam prešutila jer nemam snage, a ni volje za pričom.

Antonio: "Mila, rekao sam dobro jutro"

Rekao je malo glasnije misleći da ga prvi puta nisam čula, ali jesam.

Ja: "Jutro"

Kratko, tiho, ali jasno sam mu odgovorila i stavila dva tosta da se peku.

Antoniova ruka me u trenu povukla, ali sam ju automatski i u strahu izvukla.

Antonio: "Mila, što se događa? Zašto me se odjednom bojiš?"

Ja: "Ne bojim te se"

Histerišem. Ne smijem histerisati. Odat ću se.

Antonio: "Zašto ti je vrat plav?!"

Njegova zabrinutost je bila sve veća. Pomaknuo mi je kosu u stranu, a onda rukave od majice povukao na gore.
Samo sam skrenula pogled ne rekavši mu ništa.

Antonio: "Mila, pitam te po posljednji put, što se događa? Sva si plava!"

Sve što sam držala u sebi, isplivalo je.
Suze su potekle i samo sam mu se bacila u zagrljaj.

Vrisak, kojeg sam oustila iz sebe, bio je toliko snažan da sam mislila kako će svaki prozor u kući pući.

Antonio: "Hej, hej. Polako. Šššš... Smiri se pa mi objasni"

Stegao je ruke oko mene i otisnuo nekoliko poljubac meni u tjeme. Dopustila sam sebi da se isplačem, a onda se smjestila na stolicu.
No, bojala sam se pustiti Antonievu ruku.

Ja: "Toni... J..."

Uzdahnula sam duboko pokušavajući doći do zraka dok mi je Antonio brisao svaku suzu s obraza, ali bezuspješno.

Ja: "L...Leonardo... Tvoj prijatelj... prisilio me, Antonio!"

Ponovno sam vrisnula i snažno zaplakala prisječajući se te brutalnosti. Ni najgorem prijatelju nebi poželjela takvo nešto.

Nije pokazao nikakvu reakciju, ali me povukao u zagrljaj i dopustio mi da se isplačem.

Prvi dan kog psihologa je prošao okej.
Valentina je zaista draga i pomogla mi je da prvo riješim neke sitne probleme.
Što je meni jako bitno, ne tjera me da joj odmah kažem zašto sam zapravo na razgovoru.

Sljedeći razgovor je za tjedan dana u isto vrijeme.

Antonio: "Naši su stigli. Mama me već zvala i pitala je gdje smo. Rekao sam im da smo otišli na ručak. Kako je prošlo?"

Ja: "Dobro, psihologica je dobra"

I dalje nemam baš pretjerane volje za životom.

Jučer smo se sastali s Leonardom. Ispričao mi se, rekao je da se ne sjeća što se dogodilo, ali da se probudio gol u sobi.

Ne znam hoću li mu moći oprostiti, ali znam da mi treba dosta vremena.

Antonio: "Umm, nije moje da se mješam, ali volio bih da posjetiš ginekologa..."