Gospodin Idealni ✔️🔚

1 poglavlje

Sve prolazi. Uz suze, strah, tugu i bol; sve prolazi. Ne postoji rečima kako bih objasnila strah i strepnju kada pokušavam da se odbranim od udarca ali nisam dovoljno jaka da uzvratim. Fizičko i psihičko maltretiranje me iscrpljuje i pije moju energiju na slamčice. Pokušavam dignuti glas, koji ispuca pri kraju nesposoban da izgovori rečenice za koje unapred znam da mi niko neće verovati. Zato i ćutim. Hoću li u budućnosti postati snažna osoba koja će prebroditi svaki problem? Ne! Nisam hrabra i snažna. Ja nemam vrednost i težinu i niko me ne poštuje. Nisam vredna toga! Ja sam niko i ništa! Imam solidne crte lica, pa se može reći da sam lepa, možda me izvlači duga kosa boja meda koja uklanja sve moje nedostatke. Nisam zadovoljna svojim izgledom; osrednjim grudima i povećom zadnjicom, izgledam debelo. Zato nosim široku odeću, pa se osećam donekle opuštenije.

Često se pitam da li sam zaslužila da budem u ovoj kutiji pakla? Gde jedva preživljavam, gde jedva imam i za hranu. Gde je najveće čudovište moja majka, gde ona govori udarcima, a ja moram da ćutim i trpim ako hoću da imam krov nad glavom. Imam sedamnaest godina, još uvek idem u školu i ne mogu sebi da obezbedim stan i posao. Svakog vikenda radim u jednom kafiću kao konobarica i to mi pruža mogućnost da preživim.

Navikla sam ja na ovo, u meni je  praznina, šupljina osećaja, prašine ispunjene prazninom koja me je gušila, iznova i iznova. Sloj suza koje je prekrivalo moje lice, telo koje prekriveno masnicama. Bolelo je, svaki udarac koji sam zadobila užasno je boleo. Ali nije uvek bilo ovako; zapravo i ne sećam se koliko je nekad bilo bolje. Da li je? Sećam se da su se majka i otac uvek svađali; stalno vriska i onda nas je napustio. Prvih godinu dana smo se viđali svaki dan, onda sećam se njegova devojka je ostala trudna i on je počeo da me viđa manje. Pa sve ređe, dok nismo sveli na par puta u godini, dao bi mi novac i to je sve što sam imala od njega. Nije čak ni trepnuo kada sam mu rekla šta mi radi majka, nije poverovao. U tom trenutku sam znala da mi niko neće verovati, makar imali jasne dokaze, jednostavno će zažmiriti. Jer mi živimo u svetu gde se nasilje prekriva, gde je sramota biti žrtva, i te iste nasilnike mi štitimo. 

Želim slobodu! Od svih. Od mračnih misli koje me zaposedaju. Od svih briga i problema. Želim da živim punim plućima. Želim da budem normalna tinejdžerka čiji je najveći problem izdržati puno časova ili jednostavno biti zaljubljena u nekog dečka koji mi neuzvraća  osećanja. Ponekad maštam; ja dolazim kući iz škole nasmejana iz škole a mama me dočeka raširenih ruku i privuče me u snažan zagrljaj; dolazim s posla i imam svoj stan, srećna sam i samostalna i tako ostanem u svoj svet mašte. I najlepše mi je kada ostanem u svom svetu, pružam ljubav sama sebi i pokušam naći način za svoje probleme. Ali nije tako. Isplačem se nekad i treba da mi bude lakše, da mi suze pomognu ali nije tako. Nije mi osmeh na licu. Ne mogu reći da sam lepa, da sam pristojna, kulturna i dobra osoba. Ne znam ja za ništa lepo! Od svega vidim mržnju i zlo, nisam za fine reči i dobra dela. Ne vredim! Nimalo ne vredim!

Posle svađe s mamom izletela sam iz kuće s malo para u džepu, svesna da ću noć prespavati na klupici, ali drugog rešenja nisam imala. Ponovo me je napala u svom pijanom stanju, vikala je i potpuno bila van sebe, uhvatila me za kosu i vukla ka vratima; a to je značilo snađi se za večeras i pojavi se za koji dan. Mada nije ju bilo briga ni kada ću se pojaviti. Dešavalo se i da me nema po par dana, apsolutno nije ni pomislila na mene. Sećam se jednom kada sam je uhvatila u naručju dva muškarca, jako je bilo odvratno, ali ne i njoj. Ta scena je uticala toliko loše na mene, da nisam ni pomišljala o momcima i vezama. Možda me je moje odrastanje učinilo emotivno nestabilnom i ne sposobnom za održavanje veze; osobom koja nema empatije, potpuno hladnokrvnom. Želim da zgazim na sve loše što mi se dogodilo, da tim stiskom izbrišem sav svoj život i započnem iznova.

Jednog dana, čak i kada se vratim mnogo godina u nazad, shvatiću da su ti loši trenuci me učinili jakom. Hoće li tako stvarno biti? Hoću li uspeti da se izborim za sebe? Hoću li stvarno moći da napustim ovaj grad? Hoću li pobeći od ovog toksičnog i mračnog života? Ponekad se usudim da postavim sebi pitanje; da li mi je sebičnost, mržnja i ludost u genima? Pored alkoholičarke majke i kurvara oca kakva ja stvarno mogu biti? Koliko bolja mogu biti od njih? To su pitanja koja su mi stalno opsedala misli, toliko mračno, da sam znala da ništa neću biti bolja od njih. Ja nisam zaslužila, nisam vredna.