Gospodin Idealni ✔️🔚

17 poglavlje

Travisova ljubav je bila sve što mi je potrebno da izađem iz paklene kutije. On je fascinantan, svojom ljubavlju okupio je i popravio moje srce u jedan komad. Rukama mi je pružio sigurnost, rečima podršku, usnama utehu, budio je moje telo i naučio me da se osećam ugodno u svojoj koži. Dao je smisao mom životu. Ljubav je veoma važna, ali ono što mi imamo je još važnije; poštovanje, vera i komunikacija; glavni ključevi zdravog odnosa. Osećaj je poseban, vezana sam za njega čitavim svojim bićem. On me ispunjava na svaki način, dovoljno je da me zagrli i toplo se osmehne i meni je to dovoljno. S njim sam naučila da budem jaka. Nisam misli okretala ka svojim demonima koji su okružili moju glavu boreći se da izađu van. Nisam davala lošim mislima da isplivaju van i unište mi ono što sam gradila. Izvlačilo se na površinu sva moja nesigurnost povodom svega i to me je užasno frustriralo. Taj neki strah duboko u meni ponekad je isplivao van i činio da moje telo drhti od nepoznatog osećaja. Bilo je dana kada sam bila grozna, debela i u glavi stvarala iluziju nestvarne slike i svaki put zahvaljujući njemu uspela sam da se izborim. Bilo je dana kada sam pomišljala o stručnoj pomoći, nije da nisam, znala sam da bi mi razgovori pomogli a opet to nisam činila. Verovala sam Travisu, ali postojale su stvari koje mu nikada ne bih rekla, ne u strahu da sazna, nego od moje nesigurnosti i mišljenja da će nam ta granica upropastiti idealnost.

Nije mi dopala njegova porodica, nisam se ni ja dopala njima. Njegova majka me je uvredila i to je jednostavno nešto preko čega ne mogu da pređem. Znala sam da u njenoj glavi idu oni scenariji u kojima je njen sin moja zlatna koka. Ne mogu je kriviti što tako misli, ima prava, mada nije mi ostavila topli utisak, kakav je očigledno ostavila na druge snajke. Natalie je bila vremenom finija i bolja, svaki drugi put kada smo se videli, a bilo je više u ovih mesec dana zbog rođendana dece, pa nje, pa Cristiana - ali nije se promenilo moje mišljenje o njoj. Bila sam fina zbog Travisa i to je sve. Otac mu je bio drzak i potpuno hladan čovek s opasnim stavovima i imao je takav neki jak karakter, sve u svemu bolja osoba od majke. Ovako na krupnom planu bili su savršena slika jedne velike porodice. Zato i nisam znala kako da se nosim s tim jer su bili primer jedne čitave i zdrave zajednice koju ja nikada nisam imala. Braća su dosta različita, a opet tako svi slični na neki način. Povezani su tom nekom posebnom nitu, jaki karakteri i ozbiljni ljudi. Svideo mi se njihov odnos pun poštovanja prema meni, jer su se odnosili lepo, pristojno i nekako imala sam utisak da su se postavili kao braća. Svi oni imaju jedan lep odnos. Leona je postala moja drugarica, zbog te njene zrelosti i pozitivnosti brzo smo se sprijateljile, jer je ona je bila lagana i prijatna. S Elom je bilo dosta usporenije, i ona kao ja nije imala lepu prošlost, teško detinstvo ispunjeno jednakim mukama i zbog toga smo se povezale na poseban način. Njih dve su mi prijatno iznenadile jer po prvi put sam imala osećaj da mogu iskreno govoriti iz srca, nisam se bojala da uplovim u prijateljstvo i nisam se razočarala.

Dani su mi postajali bolji, škola, pa druženje, Travis i sve je bilo tako bajno, gradila sam kulu od karata koja može pasti jednim dodirom. Prijala su mi i deca, oni njihovi topli pogledi, smejanje i igra. Povezala sam se sa Maliom, tom malom prgavom, slatkom i proračunatom devojčicom. Postali su moja porodica, svi oni.

Odgovorim Leoni na poruku, prevrnem očima na Fibi koja mi prilazi, nema dana da nije tražila nešto od mene u vidu pomirenja. Prozrela sam njenu igru i pristojno je udaljila od sebe, odbijam da imam bilo kakav kontakt s njom. Ispratim pogledom njeno kretanje, zavodljivo hoda prema čoveku koji joj može biti otac, no njena stvar, ne sudim joj, ali je ne želim blizu sebe.

Jutros me jedan poziv potresao. Nisam očekivala, nisam znala da li sam se iznenadila na onaj lep ili na ružan način. Nijednu drugu emociju osim šoka nisam osetila, jer taj čovek za mene nije ništa više od običnog stranca. Čovek koju svoju ćerku nije pozvao mesecima da pita kako je, da pustim to, on pojima nije imao gde sam, a nije ga ni zanimalo. Za mene je on govno, ne može se nazvati tatom, jer za mene on to nije. Stala sam sebi na gorku muku i pristala na sastanak s njim, kada ga vidim u lice ću mu staviti jebenu istinu koju je on odbijao videti. Ili razlog ovog sastanka i iznenadnog poziva je to što je napokon otvorio oči. Došla sam par minuta ranije, kako bih se osetila sigurnom i spremnom da ga vidim, i obavim bilo kakav razgovor s njim. Dohvatim telefon, otključam, tipkam poruku Travisu, jer iskreno nisam mu rekla da ću se naći s ocem. Jutros nije bio u stanu, pa samim tim nisam imala vremena da mu kažem, a i trebalo mi je vremena da obradim činjenicu da me je otac pozvao u restoran u želji s razgovorom. To pre nikada nije činio.