Gospodin Idealni ✔️🔚

6 poglavlje

Nikada nisam imala hrabrosti obući nešto slično ovome. Nisam dovoljno odvažna za ovu kratku haljinu u boji šampanjca, koja je krojena tako da ističe grudi iako se ne vidi ništa od materijala i previše ističe zadnjicu. Naglašavala je sve obline koje su me činile debljom nego što jesam. I zato ja nikada u ovome neću izaći u javnosti. Doslovno uspela sam sama zakopčati haljinu do kraja i to verovatno što nisam jela ništa od juče. Debela sam! Ta zadnjica ima toliko sala, da me boli. Grudi su mi velike i sve na meni je tako debelo. Užasna sam! Grozna sam! Vučem kako bih uspela otkopčati haljinu i agoniji vrištim kroz suze. Grozna sam!

„ Pocepala sam je", poraženo izgovorim. Normalno je da ću pocepati kada sam obukla haljinu koja mi je premala. Strgnem s mene to parče materijala i ogledam se u ogledalo. Grudi su mi čvrste i gore, na zadnjici nemam celulita, ali tako izgledam debelo da boli. Trebala bih da se kaznim. Sedim na podu i gušim se u suzama, svesna da je ceo moj svet otišao predaleko u propast. Razvučem usne u osmeh, Travis mi je rekao da sam lepa. Udelio mi je kompliment. Da li me je lagao?

Gledam se i u sebi mislim: Bože koliko je čoveku malo potrebno za sreću. Potrebna mi je neka promena, nešto će me pokrenuti u nove pobede i učiniti jakom. Poželim da se izgubim u nepoznatom gradu, da se napijem ispod mosta i uživam. Da putujem po svim krajevima sveta i završim u sobi sa zapaljenim svećama. Sa osmehom na licu bez briga i problema, samo da budem živa. Nisam verovala u nove bolje dane, sreću ljubav i ljude. Nisam verovala da se neko može nečujno uvući u moje srce i brisati suze, bol, patnju. I celio ožiljke na mom telu. Imala sam osmeh kakav nikada neću imati. Ustanem s poda i obrišem suze, nasmešim se razmišljajući o njemu. On će biti moj otrov i lek. S njim ne razmišljam, ne povređujem se, svoja sam i nasmejana. Provela sam najbolji dah u mom životu, dok smo igrali fifu to je bio jedan od najboljih momenta u mom životu. Po prvi put sam osetila da mogu izgovoriti sve i skinuti teret s mojih leđa. Verovala sam mu svaku reč i znala sam da on neće ismevati sve što mi se dogodilo. Odlučila sam da ću biti jaka! Pokušaću da budem bolja verzija sebe i napokon ostaviti toksične ljudi i život daleko iza sebe. Hoće li me ovaj život oko vrata držati i malo po malo ubijati? Mogu da stanem na put tome, samo treba da se suprotstavim. Psihički i fizičko nasilje učinili su od mene nestabilnu osobu koja želi da se vrati svom agresoru. Mislim da nisam vredna, da sam debela, mislim sve jer mi je duboko uvučeno u mislima. Žrtva sam koja nije poduzela ništa jer sam znala da niko neće stati uz mene i da niko neće poverovati mojim rečima. Sada imam takvog nekog koji će učiniti sve i da me ne pita, on koji me ne pita ništa a čini da se osećam najvrednije. Travis je snažan muškarac koji izgleda na prvi pogled topao i divan, takav je u srcu, ali je i opasan i moć u svakom pogledu. Znam da će mi on pomoći, zato nema više čega da se bojim. Uradiću ono što sam trebala odavno! Oprostiti se od loše prošlosti i započeti blistavu budućnost. Neće sve teći glatko i bajno ali uspeću, sada imam vere da hoću.

Sat vremena kasnije stojim pred stanom pakla, klatim se s noge na nogu, nesigurno ubacim ključ u bravu i uđem. Prizor koji zataknem ne šokira me, ali gori je nego ikada. Dva gola muškarca spavaju okrenuti leđima na podu hodnika, a dalje šta ima ne želim ni da vidim pa samo uletim u moju sobu. Nisam došla kako bih uzela ono što mi treba, ali to su neke stvari koje mi znače, nisu mi materijalno važne, ali potrebne su mi. Izvučem kofer ispod kreveta i otvorim ga, ubacim u njega svoje omiljene knjige i osmotrim prostor koji mi neće nedostajati ali samo ovi zidovi znaju koliko sam vriskova progutala u jastuku. Prstima prođem po koraci ukoričene sveske i otvorim prvu stranicu i pročitam. Od mene meni je potresna priča o mom životu o detaljima koje sam preživljavala na taj način sam oterala brigu. Ubacim sve te sveske u kofer i par još meni bitnih stvari i zatvorim ga. Posle ovoga stiže nova ja.

„ O gospođice znate put do kuće?", naježim se kada joj čujem glas i rukama se obgrlim oko tela. Idem lagano prema meni i zgrabi mi kosu i povuče mi glavu prema njoj i unese mi se u lice. „ Niko ti nije odobrio izlazak! Zato pali mala još na koji dan!", govori besno kroz zube „ Jel' hoćeš toliko da te unakazim da doktori ne mogu da te sastave?", dreknula mi je kod uha „ Hoćeš li ne sposobno glupačo?", stresla sam se i po prvi put se pokušala odmaknuti. Zavrnula mi je levu ruku i ciknula sam od boli, ne sposobna da se odbranim. Fizički sam tu stojim pred njom, a glava kao da mi je negde drugde, ne mogu da se pomaknem. Vrištim u sebi odbrani se! Uzvrati!

„ Budi zahvalna momcima koji me čekaju, inače bi ti odmah pokazala. Ko si ti mala balavice da se meni suprotstaviš? Je li? Debela krmača koja nije sposobna ni da pusti glasa! Ništarija! Trebala sam te ubiti u stomaku, da ne rodim ovakvo govno koje samo trpa hranu usta i ništa drugo ne zna!", želim da joj kažem svašta, ali jezik mi je utrnuo kao i celo telo. Nisam sposobna ni suze da pustim. Ni jednu jedinu suzu. „ Uzmi taj kofer i idi gde si krenula i nemoj nikada da se vratiš. Kunem ti se mrtvu ću te spakovati u ovaj kofer i poslati glupom ocu i njegovoj nalickanoj ženici", tresem se kada to izgovori, sposobna je za to, znam po svim udarcima koje sam do sada primila. Uradila bi ona to i ne bi trepnula. Gura me prema vratima i izbaci kofer i mene.

„ Sve što si meni uradila jednog dana će ti se vratiti! Patićeš i umrećeš sama bez ikoga, a ja ću čekati da ostariš i budeš na bolničkoj postelji i šapnuti ti koliko si govno, a ti nećeš biti sposobna da uzvratiš", krenula je na mene ali ju je taj jedan momak zgrabio i odvukao. Mirno, potpuno mirno napuštam zgradu, bez ijedne suze i bola. Ponosna na sebe jer sam se odbranila. Uzvratila sam! Pred Travisovom zgradom moram da čekam jer stražaru nisam poznata, i nemam ključeve, plus sam u tom ludilu ostavila otključan stan. Zamolim ga da pozove Travisa, da posle nekoliko minuta ubeđivanja ipak pristane. Stojim pored kofera i nervozno lomim prste, taj osećaj u grudima, panika i strah, bojim se onoga što će učiniti i uraditi. Čekam prilično dugo vremena i već mi se strah penje i bojim se. Kroz glavu mi prolaze razne scene i boli, ponovo sve preživljavam i nije nastalo sve od sebe. Kao da me je vetar udario nazad, jer sada suze liju mojim licem i osećam je po raznim delovima tela. Rukama se držim za prsa pokušavajući udahnuti, nešto me sprečava. Osećam kao da gubim ravnotežu.

Polako otvorim oči, pitajući šta se dogodilo? Podižem glavu i ugledam zabrinutog Travisa.

„ Spusti glavu, nazad", govori mi što i učinim, spustim glavu na njegova krila. Prsti su mu u moju kosu i glade me. „ Dobro je!", uzdahne „ Nemaš pojima koliko si me uplašila"

„ Šta se dogodilo!", tiho progovorim.

„ Pred zgradom si se onesvestila, sva sreća stigao sam baš u tom trenutku", spusti usne na moje čelo i govori „ Dobro je, dobro si!", kao da mu je lakše.

„ Bolje sam", podignem se u sedeći položaj i znam da je vreme da mu kažem.

„ Gde si bila? Šta se dogodilo?"

„ Da se oprostim od prošlosti", promrmljam i uhvatim ga za ruku kako bih mogla pričati. „ Ja sam moleletna, imam sedamnaest i osoba koja me zlostavlja je moja rođena majka", prevalim nekako preko usana. On naglo ustane s kauča i drži ruke na glavu i šeta se levo- desno.

„ U kurac! Kurac!", opsuje. Ispričam mu sve, svaki detalj. Čučne na kolena ispred mene i položi glavu na moje butine i stegne mi ruke.

„ Nisi sama mala, dok je mene nikada nećeš biti sama"