Gospodin Idealni ✔️🔚

4 poglavlje

Trebao mi je odmor. Zato sam juče zaspala čim sam dotakla krevet. Meki dušek i fini jastuci su mi toliko prijali da nisam imala želju ustati iz kreveta, pa sam ležala u krevetu i razmišljala koliko mi se život promenio u danu. Volela bih da me svoji moji problemi, iskustva i borbe nauče živeti. Budući da sam u životu dobijala darove u obliku nasilja, tuge i bezvrednosti, možda je ovo prvi pravi dar. Imala sam sreću, spletom okolnosti naišla sam na ovog finog momka koji mi obezbedio krov nad glavom. Zahvalnost koju osećam prema njemu sigurno će me spotaknuti na neku vrstu promene. Ta promena se događa već sada, u obliku ocrtanog osmeha na mom licu. Nije sve tama! Možda će jedna plava ocrtati predivno platno šarenih boja. 

Travis je gospodin idealni. Duhovit, mišićav, onog savršenog šmekerskog osmeha, sveže obrijane brade od par dana, predivnih očiju, velikog samopouzdanja, jakog karaktera, pruža sigurnost, ima para i to su sve karakteristike savršenog muškarca. Imali li mane? Dok ga posmatram s leđa izgleda brutalno savršeno, nisam slepa vidim njegov dobar izgled, ali i vidim njegovu savršenost kada se okrene i osmehne mi širokim osmehom.

„ Kako si?", pruži mi času vode.

,,Hvala, mnogo bolje", uzimam čašu i pijem vodu.

„Hoćeš još?"

,,Ne", govorim i spustim čašu na sto.

Izvesno vreme ne progovaramo ni reči, sve dok mi on ne kaže da odem da spremim. Šta bih se i spremala? Obuću onu moju staru garderobu za koju sam jedva odvojila nešto novca. Uhvati me je pod ruku i vukao do auta, iskreno nisam imala želju izlaziti iz stana, osećala sam se loše, pa je izgledalo kao da me nasilno vuče, mada me je nežno držao a ja sam ga pratila. Jel' sam pomenula da je pažljiv? Odveo me je u slastičarnicu i uzeo mi je par različitih krofni.

„ Ova je kada si tužna", pokazuje mi žutu mini krofnicu koju drži među prstima. Žuta je, s plavim suzama. Prinese krofnicu mom licu „ Kušaj", zagrisnem mali deo krofnice i posmatram kako je odloži na tanjir.

„ Ova je za borbu", crvena krofnica s pesnicama koja označava snagu. Zagriznem mali deo i čekam sledeću.

„ Ova je za volju", plava krofnica sa znakovima borbe, umora i strpljenje.

„ Ova je za sreću", ružičasta krofnica sa karminima koja predstavlja napredak i bolji život.

„ Ova je budućnost", zelena s krunom.

„ Ova je za nadu", šarena, od svih boja. Označava promenu.

„ I poslednja, za ljubav", prinese belu krofnicu s crvenim srcima ustima i zagriznem, ostatak on pojede.

„ Ostalo ti je malo kraj usana", govorim mu, i on pokušava obrisati. „ Levo", ocrtam usne u blagi osmeh.

„ Obriši", glas mu je toliko dubak i prijatan za uši. Nagnem se kako bih obrisala, ali se zagledam u njegovo lice, oči me posmatraju tako intenzivno kao da me prodiru i zbog toga osećam čudnu reakciju po celom telu. Prstom pređem sa strane usne i obrišem. Travis obuhvati oko zgloba i prst prenese svojim ustima i doslovno zasisa. Ostanem bez daha, dok ga bledo gledam, pa se nimalo damski tresnem guzicom nazad na stolicu. Kao da sam dobila temperaturu. Jako mi je vruće i vruće mi je. Vrelina kuje mojim venama i ne znam šta mi se događa, jer se nemirno premeštam noge s nogu. Da li gledam bledo kroz njega? Ili mi je pogled negde u daljinu? Iskreno nemam pojima! Pošto sam dobrih par sekunda ostala s prstom na njegovim usnama.

„ Znao sam da će ti prijati ovo mesto", kaže i spusti ruku na moja leđa i povede prema izlazu. Opet ta čudna reakcija na dodir, jer mi se celo telo ukočilo.

„ Prijalo mi je. Hvala ti", osmehnem se. Niko ništa lepše nije uradio za mene. Svaka krofnica je predstavlja nešto za mene i on se potrudio da me oraspoloži i uspeo je u tome. Eva koja nije htela izaći iz stana sada nasmejano korača ka veoma skupom automobilu.

„ Ništa malena", prstima mi prođe kroz kosu i blago me raščupa.

„ Jel' to tvoja neka vrsta rituala?", upitam ga posle par minuta ćutanja i posmatra kroz prozor u nepoznatim putevima. „ Slatko kada si tužan? Jer dokazano da slatkišu utiču da sindrom sreće"

„ Nije. Nisam nikada tužan"

„ Zar ne plačeš?"

„ Plakanje je slabost. Ali ako ćeš suzama oterati sve što te muči, onda je pravi način.  Nisam plakao od kada sam imao šest godina, sećam se da je moj stariji brat imao auto i ja sam ga želio i to je bio razlog mojih suza. Posle sam shvatio da to nije bol i patnja, da su suze vredne samo prave patnje", govori i pošto mu je pogled prikovan cesti mogu slobodno da osmotrim njegovo lice.

„ Bogati ne plaču", kažem i onda prestanem s brbljanjem.

Kada skontam da me vodi u modni radnju s najboljom i najskupljom odećom gotovo se okrenem sa namerom da pobegnem ali on me spreči o tome. Išla sam i pre u butike, ali ovakav raskoš nikada nisam videla. Haljine, majice, jaknice i svega što svaka devojka može poželeti. Nisam se hvatala za ništa i ako sam sve gutala očima. I onda je on uzimao sve što mu je palo pod ruku.

„ Ne mogu! Nisam sponzoruša! Ne mogu da ti dozvolim da mi kupiš toliko odeće!"

„ Opusti se! Da ja ne želim, ne bih to uradio! Meni ništa ne znači, a tebi je potrebno"

„ Ali opet", počnem ali on me zaustavi kada stavi prst preko mojih usta.

„ Šhh. Ili ćeš birati sama, ili ću ja uzeti sve što mi se svidi.", klimnem glavom jer imam utisak da bi on birao sve otvoreno.

Osećala sam loše. Nisam se htela pomaknuti ali on je ponovo učinio da se osećam bolje i prihvatila sam ono što mi nudi. Jesam bila ushićena i bukvalno sam mu se za svaku stvarčicu zahvalila. Ugarao mi je haljinu u ruke i rekao da probam. Probala sam dosta kombinacija dok je on sedeo na kauč i govorio da je dobro ili loše. Nisam izašla iz svoje opuštenosti, ali mi je kupio stvari za koje sam pre samo mogla maštati

Gledala sam u tu rozu haljinu s dijamantima i cirkonima koja je prelepa i savršena, ali na meni neće stajati nikako. Debela sam! Stala sam pred ogledalom i u njoj sam bila debela. Provirila sam glavom kroz kabinu.

„ Travis", dozvala sam ga i vidim kako korača ka meni i uđe opušteno u kabinu.

„ Šta je bilo?", podignem se na prste i podignem glavu kako bih barem donekle bila u razini njegovih očiju. Ja sam premala.

„ Mala mi je haljina", tiho izgovirim.

„ Okreni se", pruži mi iste boje štikle i onda mu okrenem leđa. Osetim mu prste kako lutaju mojim leđima i ježim se od glave do pete. Koliko ću se osramotiti ako sada pukne haljina. Žazmurim i čekam tu sramotu.

„ Taman", osetim vreli dah na vratu i svaka dlačica na vratu mi se diže. „ Obuj štikle i izađi", kaže i izađe ostavljajući me da se borim sa vazduhom.

Štikle smatram cirkusantnim odevnim predmetom. Jer da budemo realni ko može izdržati toliko u njima? Ko?

Izađem iz kabine i hodam nesigurno prema Travisu koji gleda u mene.

„ Ne valja?", upitam.

„ Lepa si!", udeli mi onaj kompliment koji se govori kada nekoga slažeš jer ne želiš da ga uvrediš. „ Napravi krug", uradim što kaže, zavrtim se. „ Svuda je lepo", nasmešim se i onda odem da se presvučem.

Kada dođemo do dela gde je veš guram ga rukama. Ne želim da zna kakve gaće nosim.

„ Idi!"

„ Neću te gledati u njima, ali svakako mogu da ti pomognem u odabiru", prekrijem lice rukama od stida. Pošto nema nameru da me ostavi na miru ni ovde i ide za mnom i gleda seksi veš. Uzimam nešto što ne bih nosila samo da se što pre završi ovo mučenje.

„ Beli čipkasti uzmi"

„ Umukni!", govorim mu i zacrvenim se. Uštine me za obraz i smeje se.