Gospodin Idealni ✔️🔚

2 poglavlje

Rukom prođem po mokroj kosi gaseći vodu. Izađem iz tuš kabine i ogrnem se ogromnim peškirom. Zažmirim i potisnem odvratne slike. Ovde si, u savršenom stanu, s jednako dobrim dečkom. Šta može da pođe po zlu? Ranjivost je slabost! Morala sam biti jaka i morala sam izdržati mnoge stvari koje nisam zaslužila. Nisam navikla da se neko dobro odnosi prema meni, zato ne mogu spokojno sklopiti oči i uživati.

Majka mi trenutno ne može ništa. Otvorim oči i pokušavam da se opustim. Ali šta mi vredi što ću koji dan ostati ovde? Povrede će zaceliti i ja ću ponovo otiću u kutiju pakla. Sve ću preživljavati iznova i iznova. Potražila sam njegov orman i ostala sam bez teksta. Puno odeće, sve je razbacano na svoju stranu, osim odela i košulja koja su uredno bila smeštena.

„ Koliko on samo sebi može da prinušti", promrmljam sam sebi u bradu. I pronašla sam fioku s čarapama, što nije pristojno bilo za videti, ali ko još drži kondome tu? Realno, jasno se vidi u životu nije složio ni jednu majicu. Uzimam čarape, ogroman šorc koji mi je prevelik i isto toliko i majica - što sve izgleda grozno na meni. Znam da nije pristojno preturati po tuđem stanu, ali kada se moj stomak oglasi onda to i uradim. Otvorim frižider koji je potpuno prazan, osim alkohola i mleka, ništa drugo nema. Onda pregledam sve i kada ustanovim da lik bukvalno ima svega osim hrane, dobro mi bude i mleko.

Stajala sam ispred velikog prozora u dnevnom boravku i posmatrala u nepoznatom pravcu. Pogled je predivan, i ako je mračno, zaista je predivno.Nikada nisam imala prilike videti ovako lep i bogati kraj. Na prozoru su se oslikavale kapljice kiše. Sećam se dok sam bila manja satima sam gledala kroz prozor, bila sam bez i jedne brige maštala o budućnosti. Volela sam kišu. Kap po kap se slivala, sve je sevalo i to me kao dete činilo srećnom. Dahnem u prozor i napišem; fuck, I'm lonely. Kišna popodneva su bili moji prijatelji, šolja toplog mleka i prsti kojima sam crtala po prozoru. Moj život se nije ništa promenio na bolje! Moji jedini prijatelji su mesec i kiša, tihim šapatima im prenosim moju patnju. Pomislim i na celu situaciju u kojoj sam zapela. Ko bi me primio u stan i posle toga samo otišao? Strah me je i poverovati. Nekad je teško. Preteško. Ima tih noći u kojima sam pomislila da nisam vredna ničega, u kojima sam verovala da moje postojanje na ovoj zemlji je suvišno. Nastavila sam dalje. Naučila sam da guram, jer znam koliko je život prljav igrač. Sve te neprespavane noći koje sam preplakala u želji za nečim boljem. I ne tražim ja mnogo; samo krov nad glavom i posao od kojeg ću moći da zaradim dovoljno.

„ Probudila si se! Kako si?", trgnula sam se na nepoznati glas i ispustila šolju. Okrenula sam se prema njemu i susrela njegov ravan pogled. Bio je trideset centimetara viši od mene, ako nije i viši, jer se osećam toliko sićušno naspram njega.

„ Oh tako mi je žao! Izvini!", brzo se sagnem kako bih pokupila delove razbijene šolje i srećna sam jer sam popila ceo sadržaj inače bih napravila još gore. Nekako sam se provukla pored njega i bacila delove u kantu za smeće. Pokušala sam se ponašati kao da ne stoji tu i ne gleda ravno u mene. Njegova pojava je bila poput velike zveri, sav je visok i ogroman i jak. Izgledao je previše moćno u isto vreme i strašno.

„ Nije bitno, opušteno", ponovo se stresem kada mu čujem glas i ukorim sebe zbog moje reakcije. Ne bih trebalo da ga se bojim! „ Ne bi trebala dugo da stojiš", govori dok ja stojim i gledam kroz njega ne sposobna da sklopim normalnu rečenicu. Stresem se kada mi priđe suviše blizu i on to skonta, sudeći po njegovoj stegnutoj vilici.

„ Malena ovo telo nije tu da te povredi. Veruj mi, neću te povrediti!", okrenem mu leđa, ali njegova šaka po ramenu koju osetim učini suprotni efekat. „ Šta god da si prošla, znaj da sam uz tebe! Znam da ti reče ne vrede i da sam ne poznati čovek koji ne možeš verovati. Ali slobodno možeš da ostaneš koliko god želiš. Dobro došla si!", osetim prazninu kada skloni ruku i napokon pustim vazduh iz pluća. „ Bojiš me se?", glas mu je dubok.

„ Ne mogu da ti objasnim to. Jednostavno me je preplašila tvoja pojava. Verovatno zakasnela reakcija", pokušavam ga gledati u lice, ali stidim se, i sigurno se crvenim.

„ Nema potrebe! Ajde, da sedneš", obuhvati me za levu ruku i povede ka kauču i smestim se. „ Gladna?", klimnem glavom i on mi pruži kesicu.

„ Da upalim televizor?", ponovo progovori.

„ Može", tiho izgovorim i otvorim kesicu, sok, krompiri i hamburger su suviše teški da požvaćem, ali toliko sam gladna da mi je i to savršeno.

On sedi dovoljno blizu i dovoljno daleko od mene. Smešten na drugoj strani polovine kauča zagledan u telefon, dok ja jedem i gledam nešto na televizoru. Ništa ne progovara, zato i ja ćutim. Mada imam ga potrebu pitati zašto ovo čini? Zašto mi pomaže? Ne mogu da ga uvlačim u probleme! Ja nisam punoletna i zbog toga bi imao jako problema. Ne mogu samo tako da živim s njim. Kako da znam da nije pokriveni manijak? Da nije možda serijski ubica koji ubija u svom stanu? Odmaknem glavom na takve misli. Dečko mi je pomogao! Pustio me je u svoj stan i zaštitio i ako sam bila odvratna prema njemu i prilično neugodna.

„ Šta se događa u tvojoj glavici?", okrenem se prema njemu i vidim kako me posmatra.

„ Molim?", zbunjeno izgovorim.

„ Mrdaš rukama i glavom. Šta se događa? Planiraš napad na mene? Želiš da me ubiješ i uzmeš novac? Jel' ti to neki plan?", iskolačim oči prema njemu i iste sekunde prebledim. Stegnem noktima u kožu dlana i tiho dišem, šta se u pravo događa? Zar on misli da sam ja ubica? Ne razumem! „ Šalim se, mala!", izgovori u istom tonu i nimalo mi ne deluje kao šala. Približi mi se skroz do mene. „ Hej, Eva samo sam se šalio. Ne mislim da si ubica, niti da te zanima novac. To je samo ne slana šala koja u ovom trenutku nikako nije trebala da se dogodi!", lagano mi je dodirivao kožu na ruci.

„ Šta kažeš da počnemo ponovo?", okrenula sam lice prema njegovim „ Ja sam Travis", srce mi je udaralo kao ludo na njegov predivni osmeh. „ Eva ti si jedna hrabra devojka koja je izdržala svašta i prošla kroz razne vrste pakla.  Hrabra si, svoja i posebna", uhvatio mi je pramen kose i sklonio s lica i ja sam zatvorila oči. Prstima mi je prolazio po obrazu.  „ Neću te povrediti! Veruj mi, malena", prošaputao je i osetila sam da se naginje ka meni. Otvorila sam oči i pogledala ga, gubeći se u trenutku kao da je trajao večno. Bio je tako blizu. Nisam znala gde tačno treba da ga gledam, u oči čiji intenzitet pogleda ne mogu izdržati ili negde u stranu. Nikada nisam bila blizu jednom muškarcu. Tela su nam se gotovo dodirivala, njegovi prsti išli su niz duž mojih leđa. U tom trenutku sam znala da mogu da mu verujem i jesam mu verovala. Nagla sam se prema njemu i naslonila glavu na njegovo rame. Kada su me njegove ruke primile u zagrljaj i stegle po prvi put sam se osetila sigurno i zaštićeno. Verovala sam mu. Potpunom strancu sam verovala.  Znala sam da će on biti moj spas. Izdignuću se poput feniksa iz pepela.

Hej! Pozdrav drage! Napokon da podstavim poglavlje, baš posle dugo vremena. Poglavlja će ići svaki dan ili svaki drugi. 💕 Srećni praznici! 💗💕