Gospodin Idealni ✔️🔚

19 poglavlje

„ Znao sam da ćeš doći!", izgovori nadmoćno i pomeri se kako bih mogla ući unutra.

„ Ucenio si me, kako da ne dođem", uđem unutra, stan je poveći, sigurno je stan dobio od Travisa. Pogledom ispratim površinu i kada ugledam njegovu ženu dobijam nagon za povraćanjem. Gleda me s visine, kosa joj je ispeglana, našminkana je i sređena, nasmejem se kiselo i prođem pored nje.

„ Pa gde je moja soba? Ne želim da jedem i igram se srećne porodice!", izustim i otac me povede kroz stan, otvori vrata male sobe, uđem unutra i osmotrim prostor, sve je divno sredio.

„ Kako ti se sviđa?"

„ Lepo je!", usne mi se ocrtaju u kiseli osmeh. „ Sada izvini me!", zalupim mu vrata pred nosem.

U sobi prevladaju dve stvari. Mrak naglašen lampom i moje tiho jecanje. Plačem, jedva uspevajući da uhvatim vazduh. Zamišljam da sedim na klupi i pitam se šta bi bilo da nisam otišla. Kako bi nam život bio? Da li bi me ljubio poljupcima, držao u zagrljaju? Ili bi sve palo u vodu? Glasne jecaje ugušim u jastuku, suze mi teku niz lice, prstima stežem postelju kao utehu. Potreban mi je on! Uspravim se, savijem nogu preko noge i otključam telefon i zovem ga više puta, šaljem mu poruke. Ne znam koliko sati sam plakala, koliko dugo sam šetela dok nisam stigla u lični pakao, ništa nemam pojima. Kroz maglu se sećam da sam jedva skupila snage da ustanem s te klupe i ostavim čoveka kojeg volim.

Bes mi struji u žilama. Strah, panika, bes i bespomoćnost su jedine reči koje mogu opisati ovaj trenutak. Gledala sam u njega, svoju ljubav, i razmišljala da li nam je to poslednji trenutak, hoću li mu dati zadnji dah? Pokušavam zaustaviti suze koje se kotrljaju niz moje lice. Ova s nama nije bajka, ovo je noćna mora i trebalo je da znam da za mene nema sreće. Travis je čovek koji me je spasio, učinio da budem bolja, voleo me je, čuvao i pazio. Radio je sve za mene, pa nisam više ni ljuta zato što mi je prećutao, potpuno ga razumem. On mene voli i štitio me je. Moja ljubav je muškarac koji me čini srećnom i gestovima pažnje rasplače, i onda te suze poljupcima izbriše. Voli me i znam da će me spasiti, verujem mu, zato se lagano smirim. Moram biti jaka! Obećao mi je da se neću dugo zadržati ovde i ja mu verujem. Plačem i što ne znam gde je, plačem jer se brinem za njega. Samo želim da se javi i da znam da je dobro, jer ako je on dobro, ja ću biti još jača.

Muzika me opušta i smiruje me. To mi je uvek pomagalo da skrenem misli i zamislim da sam na drugom mestu.

„ Its like screaming and no one can hear

Life is pain
Life is pain
You know how many times Ive
just wanted to give up?
How many times I've
thought about ending it
I'm not angry,I'm in pain
It hurts too much..
You broke me , you broke my heart", tužan teskt i muzika koji opisuju moj život. Koliko je bilo samo dana kada sam htela da se prepustim, da odustanem od borbe i oduzmem sebi život. Da se sve okonča. 

„ Forgive me god, forgive

me for everything
How many times I've
thought about ending it
Goodbye..

It hurts too much..", zajecam glasno, zabijem glavu u kolena i plačem nekontrolisano iz mene izlaze jecaji, suze i bol. Samo želim da se završi. Mora da se završi. Život je bol. Život je šah, a mi ljudi smo obični pijuni.

Sklopila sam oči u mraku je bio on. U mraku sam ležela razmišljajući o njemu. Pod zatvorenim kapcima osetim njegovu blizinu, dodir i poljubac. Topao zagrljaj koji me steže i drži čvrsto uz sebe, ljulja me, mazi i ljubi. Pod zatvorenim kapcima čujem radosnu muziku i širom otvorim oči. Naslonim levu ruku na drugu kada ugledam njegovo ime na ekranu i duboko uzdahnem.

,, Uh! Dobro si!"

„Moram da te vidim.Gde si?", govorim gde sam. „Dolazim malena, za koji minut"

„Nedostaješ mi", tiho izgovorim.

,,I ti meni, malena moja", nasmešim se.

„ Volim te! Jedva čekam da te vidim", govorim mu.

„ Volim i ja tebe!", srce mi kuca ludo, dovoljno mi je samo da mu čujem glas i bolje mi je.

„Sačekaj me ispred", skočim iz kreveta, izujem patike i obučem jaknu. Lagano otvorim vrata i hodam na prstima, sve je mračno i tiho, lagano hodam do vrata, pazim da mi svaki pokret bude što tiši. Kada izađem naslonim se na vrata i obujem patike. Trčim stepenicama s telefonom u rukama da požurim, sigurno je stigao. Ispred zgrade sam koji minut a njega još nema, zovem ga, ali mi se uključi govorna pošta, lagano ludim, jer ne znam šta se dešava. Ne želim pomišljati na najgore, ali odatle mu treba svega pet minuta. Nervozno hodam levo - desno ne znajući šta da radim, ali trenutno mi najpametnije da se smirim. Ne mogu ja to! Ukucam Coltonovo ime i pozovem ga, zvoni, zvoni i zvoni, taman kada rešim da prekinem javi se dubokim glasom.

„ Eva? Jel' sve u redu?"

„ Nije!", plačno izustim. „ Travis je trebao doći po mene, a nema ga već po sata. Ne znam šta da radim, zato sam te pozvala", brišem suze s lica.

„ Smiri se i ispričaj mi sve ponovo!", ispričam mu da sam kod oca i gde se nalazim, gde je Travis. „ Nemoj plakati! Sve će biti dobro! Neću da te uplašim, ali ako kažeš da je pijan, verovatno je doživeo udes. To je jedina mogućnost, inače bi on odavno bio s tobom"

„ Coltone ne mogu da čekam", govorim kroz suze.

„ Casey je krenuo po tebe, učini mi uslugu i čekaj. Ja sam blizu tog kafića, čim saznam zvaću te! Smiri se i čekaj!", spusti slušalicu, dok ja nervozno hodam ispred zgrade. Kada ugledam Caseya bude mi lakše, jer s jedne strane znam da oni neće dopustiti da mu se dogodi ništa. 

„ Smiri se", stavi mi ruku na rame i privuče me u zagrljaj. „ Smiri se i diši!", naredi mi.

„  Ne mogu, moram da ga vidim", govorim kroz suze.

„ Eva smiri se, loše ti je. Znam da boli, ali moraš da se smiriš", pomogne mi da se smestim na suvozačevo mesto, zakači mi pojas i onda sedne na vozačevo.

„ Doživeo je nesreću. Stanje mu je stabilno, trenutno je na putu ka bolnici. Moraš biti jaka, jer on jeste!", govori mi i onda krene voziti prema bolnici. Ćutim i gledam kroz prozor, idemo drugim smerom jer verovatno se na desnoj strani dogodilo nesreća.

„ Hoće biti dobro?", ne mogu prestati plakati.

„ Biće! Jak je i bori se!", govori mi, dok žuri kako bi pre stigli. Zvoni mu telefon i on se javi.

„ Mače otišao sam po Evu, ona je dobro, ali plače i nikako ne mogu da je utešim", priča s Elom.

„ Nemoj da ideš sama, pokupiće te Devon", govori joj i onda pozove Devona i ispriča mu sve. Kada stignemo ispred bolnice u koju me je Travis doveo radi pregleda, srce mi se steže, jer ovoga puta u bolničkoj postelji je on. Izađem iz auta jedva imam snage da se krećem, izgubila sam snagu od plakanja, iscrpljena sam od svega. Nemam više ni suza koliko sam plakala.

„ Dobro je! Sve će biti dobro!", Trevor me zagrli kada me ugleda. „ Trenutno je u operacionalnoj sali, van životne opasnosti je", van sebe sam, osećam i vidim da su svi tu, svi mi pružaju podršku. Osećam slabost, kao nemam snage da stojim i sve mi je mutno pred očima.