Memoari s Olge

XVII.

"Europa", kakvo ti je to pradavno, ime Europa? Zar ti je otac držao antikvarnicu?" cerila mi se Tia u facu.

"Začepi, dvolikušo, obje jetre mi izjedaš cijelo jutro, skloni se!" smijala sam se Tijinoj glupoj šali, ali lagala bih kad ne bih priznala da mi je zapravo pasalo zafrkavati se s njom da malo razbijemo napetost zbog onoga što smo imali poduzeti.

"Misliš li da je moralno... mislim, znam da to moramo napraviti, ali opet... nekako mi se ne čini fer jednostavno doći na Zemlju i pokrasti tuđi planet?" pitala sam.

"Hej, pa i mi vučemo korijene otamo, tako da nije bas da krademo. I naši su preci bili sa Zemlje. " usprotivila se Tia. "Uostalom, čula si što je kralj Anu rekao o ljudima koji su ondje nekoć živjeli. Njihovi su potomci danas jedva više od životinja."

"Da, čula sam, ali i dalje mi nije jasno, kako jedna tako napredna civilizacija koja je nekoć pokoravala druge planete, može otići toliko daleko da deevoluira u svoj primitivni oblik?"

"Zar si zaboravila sve one grozne ratove koji su se vodili u prahistoriji. Priče o Olencima, i našem prvom kralju Sumeru? Potukli smo Zemljane do koljena, uništili svu njihovu tehnologiju i gotovo sve dokaze o postojanju iste, obrnuli njihov genetski otisak u genskim ratovima, a oni koji su opstali morali su sve iznova, nije ni čudo da su sada takvi kakvi jesu, bez ikakve spoznaje o tome koliko su nekoć bili moćni i koliko ih je njihova pohlepa za još koštala."

"Znam sve to, jednostavno bih voljela da ih možemo ostaviti na miru. To je sve", pojasnila sam.

"Pa i ne trebaju nam oni, samo njihovo zlato, da popravimo atmosferu. Situacija je ozbiljna, Europa, ako ne poduzmemo što moramo, nitko živ više neće ostati na našem planetu."

"Nadam se da si u pravu i da ćemo uspijeti izvesti našu misiju uz čim manje doticaja s njima"

"Ti si baš emotivni naivac, moram ti reći, nego jesi primijetila kako me je kralj Anu gledao na zadnjem sastanku, mislim da mu se sviđam."

Ovaj put sam se zbilja nasmijala.

"Ti misliš da su svi muškarci zaljubljeni u tebe, Tiamat."

Tia se na to nasmije pa pogleda zvjezdano nebo iznad nas. Pridružila sam joj se i tiho pitala nešto o čemu sam razmišljala još od onog dana kad sam saznala da sam jedna od odabranih za ovu misiju.

"Misliš li... da im se da još jedna prilika.. ljudima, za tehnološki razvoj da bi ovog puta odabrali drugačiji put? Stvorili drugačiju budućnost?"

Tiamat na to slegne ramenima i uzdahnuvši polako odvrati: "Ne znam, ali s obzirom na sve što su Zemljani bili sposobni učiniti u prošlosti ne želim ni saznati."

KRAJ

Memoari s Olge©2023 Barbara MiškovićAll mages created with ImmaginAI