Njegov povratak

Stari mi

*Damjan POV*

Zavrsim sa plivanjem te izadjem iz vode i odem do nasih lezaljki. Helena je lezala na svojoj lezaljci i suncala se. Protresem kosu te pocnem da se brisem peskirom ne obracajuci paznju na nju.

"Voda je hladna i mokris me", promrmlja nervozno.

Planirao sam da se drzim dalje od nje, ali izgleda da ce to teze ici.

"Necete umreti od par hladnih kapljica razmazena princezo", prevrnem ocima.

"A je l? Evo ti onda!", nagne casu u kojoj je bio njen koktel sa ledom i polije me.

Namrstim se.

"Ne gledaj me tako, necete umreti od par hladnih kapljica gospodine", promrmlja ravnodusno i vrati se citanju svoje knjige.

E sad je dosta.

Dodjem do nje te je u jednom potezu uhvatim za noge i prebacim preko ledja.

"Pusti me kretenu!", mlatarala je rukama.

"Razmazeno deriste", promrmljam dok idem prema moru.

"Ni slucajno! Damjane!"

Iskuliram njeno vikanje te je bacim u vodu, a zatim uskocim i ja za njom.

Izroni iz vode te besno pogleda u mene.

"Kretenu! Boli me stomak, treba da dobijem! Ne prija mi hladna voda!", pocne iznervirano da vice i odguruje me od sebe.

Na prvu me je zabavljalo sve ovo, ali se onda zbunim.
Helena kakvu ja poznajem nije bila osoba koju je ovako nesto moglo da iznervira. Naprotiv, u vezi smo se uvek kroz salu raspravljali i uzivali u nasim bezopasnim zadirkivanjima.

"Nesto se desilo?", upitam dok gledam u nju.

Zbuni se.

"Da! Bacio si me u hladnu.." zapocne ali je prekinem

"Helena da li se nesto desilo?", ozbiljno je pogledam te se ona primiri.

"Kako znas?", tiho upita.

"Znam te. Tebe nikada ovako neka glupost ne bi mogla da iznervirala toliko. Dakle?"

Na prvu se zbuni i u trenutku uhvatim sjaj u njenim ocima, isti onaj koji je imala kada samo bili zajedno. Ali on ubrzo nestane.

"Stvarno mislis da cu ti reci?", namrsti se.

"Zasto ne?", promrmljam i u tom trenutku dodje njen verenik.

"Sve u redu ovde?", izgovori gledajuci u nas.

Ona klimne glavom te ga povuce za ruku i izadju iz vode.

Smeste se na lezaljke i tu provedu jos neko vreme razgovarajuci. Bolelo me je sto je bliska sa njim, i sto verovatno sada njemu prica sta je muci umesto meni.

Sat ipo vremena kasnije nasli smo se u apartmanu. Svi su se dogovarali gde cemo veceras, dok je ona sedela u fotelji sama, odvojena od ostalih. Podigla je stopala na fotelju i obgrlila kolena. Bila je tuzna i to sam jasno video iz njenog pogleda. Ne znam kako to nije video njen debilni verenik.

Odmahnem glavom te uhvatim Filipov pogled. Ocima mi pokaze na nju, ali to vide Sara i Ema i obe se okrenu prema meni u isto vreme. Majko mila, zene.

Ubrzo se ponove udube u svoje planiranje izlaska. Odem do Helene i pokrijem je tankim cebencetom.
U delu oko njenog stomaka krenem da ga savijem jos jednom te se sagnem malo. Ona podigne glavu i uhvatim njen pogled. U nozdrve mj se uvuce njen parfem koji je koristila godinama i na trenutak me vrati u proslost. Najezim se kada se prisetim svih uspomena sa njom.

Bol u njenim ocima na kratko nestane i zameni ga sjaj, te ona blago razmakne usne. I kunem se u tom trenutku sve sto sam zeleo jeste da je jebeno poljubim. Odmahnem glavom te se odmaknem od nje i pruzim joj toplu cokoladu.

Podigne obrvu te me pogleda.

"Zbog onog danas. Zao mi je. Nadam se da jos uvek volis toplu cokoladu", kazem proucavajuci njen izraz lica.

"Hvala ti", tiho kaze te prisloni solju usnama i otpije gutljaj.

Krenem da ustanem u nameri da se pridruzim ostalima, ali me njen glas zaustavi.

"Necu specijalizirati ono sto zelim", tuzno sapne.

Privucem stolicu blize njenoj fotelji.

"Zao mi je. Nisi imala dovoljno poena?", pazljivo upitam.

Odmahne glavom te skrene pogled ka prozoru.

"Ne, prvo sam upisala taj smer. Jutros sam saznala da su me roditelji prebacili na drugi smer. Zato sto tamo ima vise jebenih para", procedi kroz zube.

"Ti to ne volis?"

Odmahne glavom.

"Mislio sam da je tvoj odnos sa roditeljima bolji.."

"Jos je gori nego pre dve godine kada si otisao"

Pogledam je sa sazaljenjem.

"Helena svesna si da ti niko ne moze odredjivati sta ces da radis u zivotu, zar ne? Uvek mozes uzeti dokumentaciju i prebaciti se."

Nesigurno klimne glavom.

"Nemoj dopustiti da budes njihova marioneta, nego se izbori za sebe", kazem te ona nemo klimne glavom.

"Hvala ti..", promrmlja, a zatim otpije jos jedan gutljaj.

I na trenutak, imao sam osecaj da je ceo svet stao.
Kao da smo u prostoriji bili samo nas dvoje.
I samo na trenutak, mi smo ponovo bili mi.
I kao da se nista nije promenilo, ona je pila toplu cokoladu i pricala mi o onome sto je muci, isto kao i pre dve godine.
Nedostajanje pocne da me boli i shvatim da se neke stvari ne menjaju.
Cak ni posle dve godine

Uzivajte i pisite misljenja🩵