Azurne noći III: Svet je tvoj

2.deo

"Baš si se sredio. Dugo te nisam video u odeći koja nije uniforma..." zastala sam, čim sam čula da razgovaraju u dvorištu.  Oslonila sam se o vrata koja su vodila u dvorište i zadržala se tu kako bih ga koji tren posmatrala.

"Čudo da imaš verenicu, a da ja tek sad za nju saznajem..."

"Izvini, desilo se baš brzo. Nisam stigao ni da trepnem..."

"Kako izgleda? Je l lepa?" moj osmeh je lagano skliznuo niz lice kad sam začula njegov blag smeh, po prvi put nešto ga je toliko usrećilo da je nasmejao. Mora da je baš voli...

"Plava, lepotica, ima najlepše oči na svetu..." taj umilni ton kojim je govorio bio mi je sve jasniji dok sam im prilazila.
Sela sam pored strica i osmehnula mu se:

"Mogu li da vidim njenu sliku?" upitala sam, slegao je ramenima i lagano seo preko puta mene.

"Znaš da nisam čovek od tehnologije. Upoznaćeš je. Nemam sliku..." rekao je. Toliko je vredna da čak ni njenu sliku nemaš...

Opet si prelep, kako da utuvim sebi u glavu da si nečiji? Gledam te, tako tužnim očima ne bi li me nešto pitao, ali ti to ne vidiš. Ne vidiš ni moju tugu, ne vidiš ni moje osmehe, ne vidiš ni to kako te moje oči gledaju, baš ništa to nikada nisi video. Ili si se uvek samo pravio da ne vidiš misleći da sam obično dete koje ti nije dorasli ni po čemu.

"Da, naravno. Striče, doči će Teo, da radimo matematiku zajedno, rekao je da moram da mu pomognem jer prošle školske godine ništa nije shvatao..."

"Zato ti jesi. Pametnice moja. I pamet i lepota idu zajedno samo onima koji tome nađu balans..." nasmejemo se, a onda opet pogledam u njega ne bi li mi rekao to što želim čuti iz njegovih usta. Zašto se nikada ne složi sa ovim komplimentima, svi ih govore zašto jednostavno ne može i on?

"Eto Damjan je našao devojku, kad ćeš ti striko? Ja želim strinu..."

"Mnogo tražiš mala. Nisam još izveo tebe na pravi put..."

"Mislim da su sad najbolje godine. Zar ne Damjane?"

"Slažem se"

"Naravno da se slažeš..." za sve osim za stvari vezane za mene. Kako me nervira ta tvoja ravnodušnost!

"Moram da vas ostavim..." ustao je, a ja sam zbunjeno pogledala u njega.

"Gde ćeš?"

"Ide na sastanak..." stric mi dobaci dok se u meni odmah čitav dan mrači. Sigurno se za nju ovako sredio, a ja sam pomislila da je samo poželeo da izađe iz one uniforme.

"Lepo se zabavite" rekla sam kratko i ustala od stola bez bilo kakvog pozdrava. Uletela sam u kuću sva namrštena i zatvorila se u svoju sobu. Duboko sam udahnula prekrstivši ruke na grudima, nemam ništa od ovoga.

Možda samo jednostavno treba da ga pustim toj nekoj ženi.

Ne želim danas ništa. Otkazaću čas Teu, ne želim ni na balet, hoću samo da zaspim i što pre se probudim iz ovog užasnog sna koji čak ni nema neku poentu. Zašto nisam starija bar nekoliko godina pa da lepo imam dozvolu da ga sad spreči i kažem mu sve što mi leži na duši već duže vreme. Ja sam kriva... Nisam smela da dozvoli sebi da ga gledam na ovaj način ni u najluđe snu!

~to veče~

"Ezel!" čim se hodnikom zabrunda stričeva ljutiti glas odmah cigaretu ugasim o ogradu terase i opušak sakrijem ispod šarenog jastučeta na ljuljašci. Protrljam prste o pidžamu i brecnem se kad uleti u sobu kao da ga nisam čula prvi put.

"Molim striko?"

"Nemoj ti meni molim striko! Nisi bila na baletu danas?!" prevrnem očima i lagano slegne ramenima kao da je to najmanja i najnebitnija stvar koja se netiče mog života, ušla sam u sobu i sa stola uzela pakovanje vlažnih maramica iz kog sam izvukla jednu ne bih li njome skinula smrad cigarete sa svojih prstiju.

"Opet mirišeš na cigarete...." izgovorio je nekako blaže, ali sam mu u glasu osetila neku razočaranost.

"Ezel, obećala si mi..."

"Da ću smanjiti, ali ne i prestati. Imam dovoljno godina striče, jedna me neće ubiti..." izgovorim umiljato jer jedino to će me sad izvući iz ove zavrznute situacije.

"Ezel, moramo da porazgovaramo o svemu ovome.."

"Znaš da te volim, ali koji put više? Ne mogu stalno da slušam isto! Imam šesnaest godina, šta očekujete od mene? Da nikad ne bežim iz škole, da se vraćam kući do osam na večeru, da ne radim baš ništa što svi ljudi mojih godina rade i naravno, da budem ponos i dika svojim roditeljima! Dokle? Mrtvi su, svi su zaboravili da oni postoje! Zar ništa drugo mene ne može mučiti? To nikoga nije briga..."

"Ezel, zašto tako govoriš? Gde je ona-..."

"Oprosti mi striče, ne mogu sve to više da slušam..." rekla sam pognute glave, bacila sam maramicu na sto i istrčala iz sobe. Onako u pidžami pobegla sam od svih, na svoje tajno zavučeno mesto na plaži u blizini kuće. Stric i ja smo retko kad imali nesuglasice, ali u poslednje vreme kao da se ne podnosimo, nemam više na koga da se oslonim jer me on stalno osuđuje i šta god da učinim, nije dobro i ne valja mu.

Volela bih da su mama i tata tu sada. Ne želim ni sebi da priznam, ali mislim da me najviše plaši to što sam i sama počela zaboravljati, imam samo slike, neke bedne stare slike i ništa više.

Nastaviće se....