Azurne noći III: Svet je tvoj

7.deo

~Damjan pov~

"Ne znam šta je sa Ezel. Mnogo me brine, taman se popravila i sad opet vidim neke propuste, Lilijen mi kaže da je dobila prvu balerinu, ali da je otsutna i ne zna kako će spremiti tačku do koncerta..."

"Siguran sam da su prolazne sitnice. Video sam je na audiciji, briljirala je, ne bi upropastila to, ona je veoma inteligentna." stao sam na njenu stranu jer se delom osećam krivim za to što postaje nemarna. Pet dana je prošlo od svega onoga i nijednom nisam skupio hrabrost da joj priđem, a i ona se trudila da je moje oči ne vide, pretvorila se u senku.

Ne znam ni sam šta da mislim, ono što zaista duboko u sebi osećam, ne smem ni sebi da priznam, a kamoli drugima. Ona je devojčica, ko zna kako bi me ljudi posmatrali, pljuvali bi me kako stignu, a njoj ne želim da dam lažnu nadu u bilo šta među nama.

"Nadam se da je tako. Radim najbolje što znam, samo želim da napravim čoveka od nje. Znam da bi moj brat to želeo..."

"Pričali smo i o tome"

"Zaista?" pogledao me kao da to nije očekivao.

"Ezel ni sa kim ne priča o tome. Čak nikada nije htela ni sa mnom, a tako sam mnogo puta pokušavao da joj priđe na tu temu, jednostavno se pomirila sa time da ih nema. Nakon sahrane nikada nije htela da se vrati na groblje i poseti ih... Čudi me da je išta rekla, zaista..."

"Rekla mi je da si ti taj koji malo govori o tome" odmahnuo je glavom i primakao mi se.

"Nikada ih nije uzela u usta, sem one noći kad si ti otišao. Mislio sam da će mnogo morati da se radi na tome i da ću čak i stručnjake morati da dovodimo. Ali nikad nisam. Ne znam, gledala je mene kao oba roditelja, dok se Mahira i Rigel nikada nije volela prisećati, a ja nisam mnogo zapitkivao. Svako ima svoj način kojim se bori sa bolom..."

"Ništa mi nije jasno. Ali pokušaću da saznam ponešto..."

"Ako želiš.... I ako možeš. Nemoj je-..."

"Ne brini" klimne glavom lagano te ustane. Uzme naše šolje od kafe i šapne mi da ide da legne, te poželi laku noć.

Ostao sam još neko vreme u dvorištu, sedeo tako do kasno u noć i mislio, ubijao se mislima bolje rečeno. Pažnju mi je odvukao zvuk trupkanja nekih štikli. Lagano sam se osvrnuo i tad ugledao nju. Kao i uvek, izuvala se pre ulaska u dvorište da ne bi probudila Adama i time sebe uvukla u problem jer kasni.

~Ezel pov~

Sitnim koracima sam ušla u kuću, spustila sandale, a zatim otišla da skuvam čaj. Dok je voda lagano vrila ja sam cupkala u mestu želeći da je nekako ubrzam. Izvukla sam šoljicu iz visećeg dela, ali sam tek tad shvatila da nema mog čaja. Zagledala sam u police i taman kad sam pomislila da ga nema, ugledala sam kutiju na vrhu same vitrinice. Krenula sam jednom nogom da se popenjem na kuhinjsku ploču, međutim u mojoj misiji prekinula me ruka koja je bez problema spustila kutiju tik do aparata. Spustila sam se i ukipela se u mestu, vrlo dobro znam ko je to i ne pada mi na pamet da se okrenem ni u najluđem snu, možda samo ode?

"Kasniš" progutam knedlicu i lagano sipam vodu u šolju.

Ja vladam ovom situacijom, ne ona mnom.

Ponavljala sam uzastopno. Popela sam se na kuhinjsku ploču i smestila kesicu u čaj, dodao je kašičicu i po u njega i onda me pogledao ispod trepavica ne dižući glavu od čaja u mojim šakama koji lagano meša.

"Ne vidim problem u tome..."

"Rekao sam ti da ima mnogo ološa po gradu zašto jednostavno ne možeš to da upamtiš već stalno moraš da doživiš stvari da bi ti ušle u tu glavicu?"

"Nisam raspoložena Damjane, molim te lezi i puti me da popijem svoj čaj na miru..." klimnuo je blago glavom ali se nije makao, rukama se oslonio o kuhinjsku ploču sa obe strane mog tela što me dovelo u poziciju da sve i da želim, nemam kud.

Nastaviće se...