Azurne noći III: Svet je tvoj

12.deo

Otvorila sam oči i primetila da sam u svojoj sobi, u svom krevetu iako sam prilično sigurna da sam zaspala u njegovom naručju. Mora da me premestio.

Lagano sam ustala i iz ormara izvukla najlepšu letnju haljinu koju imam, iako je sinoć pljuštali kiša, osvanuo je jedan presunčan i divan letnji dan. Istuširala sam se za čas i obavila sve što treba kako bih mogla izaći iz sobe. Uverim se još jednom da sam se probudila lepa i izađem iz sobe.

U hodniku zateknem strica zbog čega mu veselo pritrčimni poljubim ga što ga malo iznenadi.

"Jutro" nasmešim se i ne sačekam da išta izgovori već se sjurim niz stepenice. Razgledam obazrivo ne bih li ga ugledala gde, a onda kad shvatim da nije tu okrenem se ka stricu i upitam:

"Am gde je Damjan. Doručkuje li sa nama?" upitam to nekako izokola dok vadim tanjire.

"Ma otišao je na doručak kod verenice. Rekao je da neće biti tu čitav dan, tako da se ti i ja družimo sami..." kiselo se osmehnem pa klimnem glavom i okrenem se brzinom svetlosti da stric ne vidi koliko mi se brzo oči pune suzama od besa i od tuge istovremeno. Postavila sam na kraju samo stricu i rekla mu kako sam zaboravila da imam balet, izjurila sam iz kuće i otišla na plažu ne bih li tamo našla neki svoj mir.

.....

~Damjan pov~

Došao sam do kuće, blago svetlo osijavalo je dvorište tek onako površno, ali kako su noći na leto bile svetle i mrak je padao kasnije, jače svetlo nije ni bilo potrebno.
Osvrnuo sam se ka stolu kad sam začuo kikot.

Sedela je, podignutih nogu na drugu stolicu do sebe i zavaljeno gledala u momka koji je iz svakog ugla izgledao kao klasična bitanga sklona problemima. To mora da je onaj Teo kog uči matematiku, kako joj se samo šmekerski smeška i gleda u nju, a ona mu sve svoje stavlja na dlan i on samo čeka da ga zgrabi!

Lagano skrenem sa stazice koja je vodila ka kući i približim im se mrko ga odmeravajući. Lep dečko, nije da nije, vidi se da trenira i da se bavi nekim sportom.

"Dobro veče" izgovorim strogo, tonom koji bi mu samo strah mogao uneti u kosti. Odmah se ispravio i pomerio pogled sa njenih grudi ka meni, uozbiljio se dok sam ga ja mrko odmeravao.

"Zdravo Damjane" protegla se kao mačka preko ovih stolica i pogledala me preko glave.

"Zdravo malena. Vidim da imaš goste..."

"Mhm, Teo je baš sad stigao..."  klimnuo sam glavom. Ovo bi trebalo da bude "Odlazi." samo na malo finiji način. Zato sam prkosno uzeo stolicu i seo između njih dvoje:

"Matematika je prosta stvar, nikada nisam gotivio one koji je ne razumeju..." ne gotivim ni tebe, kao što ne volim ni način na koji je gledaš, mala gnjido muška.

"Nije da je ne razumem. Mnogo propuštam škole zbog treninga i utakmica"

"Fudbalerčić?" okrenem se ka njoj sa pogledom "Možeš mnogo bolje od ovoga", dok me ona ljutito šamara pogledima.

"Košarkaš" on dozvoli sebi da me ispravi zbog čega ga odmerim ljuto.

"Teo, ako ti je neprijatan stričev drugar možemo da pređemo kod mene u sobu?" odmah se lagano okrenem ka njoj i namršteno je sasečem pogledom. Da stvar bude crnja on njoj dobaci preko stola: "Ne smeta mi, ali biću skoncentrisaniji ako budemo sami..." ustala je i krenula da pakuje papire i sveske koje su pripadale njemu, isto to je i on radio smeškajući mi se nekako podlo. MA POLOMIĆU GA AKO JE SAMO POGLEDA!

Obišla me i u njegove ruke spustila papire koje je držala. On se ljigavo osmehnuo i prstom slobodne ruke namestio bretelicu ružičaste majičice koju je nosila na šta se i ona iskezi onim njenim usnicama.

Dođavola umlatiću ga! Mala zašto ga gledaš tako tim svojim okicama?!

Krenula je ispred njega dok se u mojoj glavi rojilo milion slika i događaja o tome šta sve iza tih vrata može da se dogodi. Bolje da sam ćutao! Kakav sam ja kreten!

Pratio sam pogledom to kako odlaze, taj mali se samo okrenuo pred sam ulazak u kuću ka meni i namignuo mi. Stegao sam šakama oslonce za ruke na stolicama i izbrojao do deset da ga ne ubijem...

Nastaviće se...