Azurne noći III: Svet je tvoj

22.deo

~tri dana kasnije~

Parkirao sam se ispred kuće i konačno ugasio auto. Otvorio sam vrata i gurnuo ih nogom na čijoj strani nije bila ova prokleta rana. Zastao sam malo, da se odmorim, lagano sam izašao iz auta i šakom stegao ranu. Držao sam je čvrsto, izvukao sam torbu iz gepeka i zaputio se ka kući. Sve je nekako bilo tiho, čudna atmosfera na koju nisam navikao ovde.

Vidim, Adam je kući, što nije običaj u ovo doba dana. Stao sam na vrata i pozvonio kratko. Iza njih, spor hod, nimalo entuzijastičan.

~Ezel pov~

Otvorila sam vrata i lagano stala uz njih, nekako imam osećaj, svaki put kad ih otvorim da je Teo i da će se nekad vratiti. Od straha i nisam pogledala ko je, već samo pognem glavu.

"Maleni?"  istog trena se ispravim i bacim mu se u zagrljaj. Uzvratio je snažno uz tih bolan siktaj, zbog kog sam se spustila na svoje prste i proskenirala šta ga je tako zabolelo.

Izgreban, sav u modricama i što je najgore, povijen i vidno povređen.

"Damjane..." krenem da mu uzmem torbu i olakšam mu.

"Nemoj mališa, teško je..." ušao je u kući jer sam se istog trena pomerila u stranu. Spustio je torbu na hodniku u stranu i ušao u dnevni. Stric je zbunjen skočio i prišao mu.

"Malo te izbušili?" našali se kratko dok prebacuje njegovu ruku preko ramena da bi mu pomogao.

"Pobogu, striče, neviđeno glup trenutak za šale..." iskritikujem dok lagano nameštam jastuke na fotelji kako bi se on smestio udobno. Kad konačno sedne i ja sednem na pod do fotelje.

"Nemoj ništa da me pitaš. Sad je sve dobro..." rekao nam je oboma gledajući više u mene i moju radoznalost. Klimnula sam glavom i prešla rukom po njegovom kolenu.

"Čuli smo samo na televiziji da ste oslobodili aerodrom, izašla je čak i vest o tebi i Amelu, general i poručnik koji su spasili nekoliko hiljada taoca. Ali niko nije rekao da ste ranjeni..."

"Ništa nisam čuo. Malo sam spavao..." nasmejao se prvi, a onda za njim i stric.

"Hoćeš malo vode? Da se hidriraš generale?"

"Vrlo rado"

"Humor vam je grozan, mogao si da stradaš..." pogledom je pokazao na mene i odmahnuo glavom.

"Žena. Iako je rasla pored nas ona je pokupila te njihove bubice..." rekao je stric. Otrčao je po vodu, a Damjan se hitro nageo ka meni spojivši nam usne. Kratko je trajalo jer sam se ja prva odmakla. Nekako mi je u glavi bilo da će možda osetiti sve što se desilo kroz taj poljubac, a ja nisam želela da on zna bilo šta. Zato sam brzo ustala i otrčala do strica.

"Nemoj mu nikada reći za stvari koje su se desile. Odigrala sam ulogu, Teo se nije desio, ne pominjemo ga..." kratko sam mu rekla i uzela vodu iz njegovih ruku. Kad sam ponovo prišla Damjanu videla sam to pitanje u njegovim očima, želeo je da zna šta se desilo, a ja sam bežala od svega kao i inače.

.....

"Bilo bi lepo kada bi mi rekla šta te toliko muči..." začujem nežan ton, baš onaj koji rešava sve moje probleme. Seo je na stolicu do mene i blago rukom prešao po mom obrazu. Lagano sam se izmakla plašeći se da će ga bilo koji više dodir navesti na istinu.

"Jesam ja nešto uradio?" umiljavao mi se rečima kao malo mače, ali to nije razbilo moj strah. Zapravo nisam se plašila, samo me bilo sramota da mu priznam.

Ruku je spustio na moju i krenuo prste da uvlači u rukav mog duksa. Čim sam to osetila otrgla sam mu ruku i pobegla u sobu. Ne želim da vidi masnice...

Nastaviće se...