Azurne noći III: Svet je tvoj

21.deo

~Damjan pov~

"Gde je mala?" upitao sam ošamućen svim drogama i lekovima kojima me kljukaju da ne osećam bol koji stvara ova glupa rana. Biće prilike i za to siguran sam.

"U jednom od kampova za izbeglice. Prebaciće je u dom. Biće ona dobro..." rekao je Amel.

"Nijedno dete u domu nije srećno..." pokušam da se uspravim, ali on me rukom vrati na jastuk.

"Miruj malo. Brate samo što su ti izvadili to sranje i zakrpili te..."

"Kad mogu da idem?" upitao sam ga.

"Pa doktorka ti je obezbedila punu negu desetak dana.." obrvama je skakutao gore-dole aludirajući na to da sam živ i da sam ovako lepo zbrinut jer se doktorka loži na mene. Ali meni to baš ništa ne treba.

"Skraćuj to na četiri ili tri..."

"Ma jesi lud! Nema šanse. Brate skoro si umro na onom stolu, ne ideš ti nigde..."

"Amele, hoću kući da vidim moju malu nikakve doktorke me ne interesuju. Razumeš?"

"Razume..." izgovori ista ona žena koja me ubacila u avion. Prišla mi je i svukla prekrivač sa mene do pojasa, pogledala je zavoje i lagano ih skinula.

"Prokrvario si malo, ali to je normalno s obzirom da ne miruješ..." rekla je i promenila gazu pa sve opet lepo dezinfikovala što je vraški dobro peklo.

"Doktorka, ne morate sad baš da ga mučite jer se ne loži na Vas. Ja ću vrlo rado preuzeti Vašu pažnju ako je on zauzet drugom..." nasmejao sam se zbog čega su ti šavovi počeli još gore da peku od alkohola koji ova trpa.

"Razmisliću o tome, ako budete ranjeni.." namignula mu je uz blag osmeh zbog čega mi je uputio pogled "Jao Bože kakva je!" što me zasmejalo još više.

"Baš si veseo. Nego... Da mi tebe premestimo u vojnu bolnicu u tvojoj državi?"

"Premesti me u najbližu bolnicu njoj..."

"Ali ti si vojno lice. Lečite se samo u vašim bolnicama..."

"Ako si mogla da središ da budem ovde, možeš da sediš da budem i tamo. Ako ne, ja već sad idem sam. Došao sam da odradim posao i da se vratim kući. Ne da bolujem..." osmehnula se dok me pažljivo slušala i potapkala me po grudima.

"Da se nisi makao. Učiniću sve što mogu..." rekla je i nedugo nakon toga napustila sobu.

"Pa ko je ta mala koju tako mnogo želiš da vidiš?" krenem da se uhvatim za medaljon i pokažem mu je, ali tad shvatim da on nije kod mene uopšte. Krenem da paničim i nerviram se pogledom ga tražeći.

"Polako... Je l ovo? Skinuo sam ti ih kad si se onesvestio, da ne bi oni..." stavio mi je ogrlice u ruku i tek tad sam mirnije odahnuo.

"Baš to" rekao sam tiho i odmrsio zlatni lančić na kom je bio medaljon. Otvorio sam ga palcem i pokazao mu sliku.

"Čoveče... Koliko je lepa." rekao je uzevši mi medaljon iz šake ne bi li je zagledao, a ja sam se ponosno dičio.

"Izgleda mlađe, je li mlađa?" spustio sam pogled i klimnuo glavom uz blag osmeh.

"Niko ne bi spustio pogled da je mlađa dve ili tri godine. Samo mi nemoj reći da je maloletna..." gromoglasno se nasmejao, ali kada je video da se ja ne smejem, odmah je iskolačio oči.

"Pa ti si skroz lud. Nabacuju ti se takve ženske tvojih godina, čovek se raspameti kakve su, a ti se ložiš na maloletnicu..."

"Punoletnicu za koji dan" naglasim zbog čega prasnemo u smeh.

"Ja da sam joj otac ne bi mi bilo svejedno da je takav čovek kao ti dohvati..."

"Ma pusti. Ne razmišljam uopšte o tome sa njom..."

"Ma da. Ni ja evo. Baš mislim ludo je voliš, mlada p-..."

"Nemoj, nemoj tako da govoriš o njoj..."

"Ti si lud"

"Možda malo. Niko iz ovih naših sranja nije izašao zdrav tu.." pokazao sam na glavu, nasmejao se i odmahnuo istom.

Jedva čekam samo da je vidim, ovo je poslednja misija, hoću da se smiri malo pored nje. Da kupim mali stan u Splitu sa pogledom na more, pratim malo njen život i budem u njemu, srediću i prekomandu za tamo, samo da je ona tu.

Nastaviće se...