Necessary Evil

1.3

„Kada vidiš osobu koja ti znači više nego išta drugo u životu kako bespomoćno leži u tvojim rukama; plakao bi, ubijao bi i samo htio biti s njom. Ali, jedino što je moguće u tom trenutku je da se slomiš u suze pored nje i pitaš Boga zašto baš ona." - B.S.

Moglo se vidjeti kako suze ostavljaju tragove na njegovim obrazima. Nakon toliko vremena, slomio se. Pogled u njenim očima i njegovi postupci koji su doveli do njenog pada su ga ubijali. Nikada nije bio jedan od onih koji pokazuje svoje emocije, pa je napravio ono što je morao. Lagano ju je spustio na pod, dignuo rukav svoje crne majice i obrisao suze, ponovno vračajući svoje zidove.

Osmijeh se pojavio na njegovom licu sada. Nije bio sretan, naprosto, mrzio je sebe, ovaj trenutak, a najviše nju. Pao je za tu djevojku kao za nikoga do sada, ona je bila samo jedan maleni pijun u njegovoj igri, a sada mu znači i više nego sama pobjeda.

Ponovno ju je stavio u svoje ruke, lagano je grleći oko struka. Mogao je osjetiti kako njena temperatura raste, ali nije pronašao snage u sebi da se digne i pomogne joj. Znao je i sam ako sada ode s njom u bolnicu, sve je gotovo. Izgubio ju je.

„Malena..." Tiho je šapnuo i približio svoju glavu bliže njenoj.

Gledao je u njene sklopljene oči i samo molio Boga da se probudi, ne ona, nego on. Da se probudi iz ovog okrutnog sna i da je više nikada ne vidi.

„Ajde, probudi se." Spustio je svoj nos na njen i nasmijao se.

Mogao je osjetiti koliko ga boli ova situacija. Bio je kreten prema njoj, bezobrazni kreten, ali to je jedina njegova strana koju je znao pokazivati. Oduvijek je bilo tako, mislio je da ljudi ne zaslužuju više, bio je siguran u to, ali njegova malena zaslužuje puno više.

„Prijatelju..." Čuo je glas iza sebe.

Okrenuo je glavu, ponovno vračajući svoje zidove i pogledao u osobu koja je stajala na drugom kraju sobe. Adam. To je ono što je i očekivao, jedina osoba koja je ikada marila za njega je stajala pred' njim za iznenađenim pogledom.

„Š-što si napravio?" Upitao ga je, ne mičući oči sa njega.

Polako se okrenuo, još uvijek je čvrsto držeći u svom naručju. „Pogledaj je." Rekao je.

Adam je spustio pogled na nju i tiho i ispustio iznenađeni uzdah. Djevojka je ležala u njegovim rukama, znoj se cijedio niz njeno lice dok ju je on stiskao oko struka, što je izazvalo vrhove njegovih prstiju da pobijele.

„Prijatelju, pusti je!" Adam mu je rekao.

On je samo podignuo glavu i Adam je znao što se dešava. Ovo se desilo već par puta, ali nije bio ovako loše. Mogao je vidjeti u njegovim očima kako se gubi i njegova slomljena strana preuzima njega cijeloga. Adam je ponovno uzdahnuo, radeći par koraka prema njemu, morao je pustiti djevojku.

„Ne!" Vrisnuo je. „Ne, malena je moja!" Nastavio je.

Kada je vidio kako Adam je želi uzeti, okrenuo je njenu glavu prema svojoj, ne dopuštajući suzama da napuste njegove oči. „Molim te, Adame, pusti je." Tiho mu je govorio.

Ovo je bio problem kod njega, znao se izgubiti, sagraditi visoke zidove oko sebe i ne dopustiti nikome da dopre do njega. Stanje mu se pogoršalo sada, sada kada napokon ima malenu.

„Moraš je pustiti, nije joj dobro." Adam mu je smireno govorio.

Znao je da ako počne vikati na njega, to neće pomoči. Morao je odigrati smirenu kartu, uzeti nju i napraviti sve samo da se ona osjeća bolje.

Tko zna koliko vremena je prošlo otkako je on ovako drži uza sebe i ne pušta. Njegovi crvene oči nisu napuštale njeno lice dok se maleni osmijeh penjao na njegove usne. Adam je bio i više nego zadovoljan što je napokon našao osobu u kojoj je pronalazio mir, ali koliko dugo će ovo trajati dok ona ne dozna istinu...

„Adam, zašto stojiš još uvijek tu?" On je rekao, podižući obrve.

Podignuo je glavu i pogledao u njega. Toliko je želio reći njegovo ime, vrisnuti na njega uzeti djevojku i maknuti se, ali znao je da bi ga zbog toga mrzio.

„Mogu li joj pomoći dok si tu u sobi?" Adam ga je smireno pitao.

Duboko je uzdahnuo i vratio pogled na nju, svojom rukom brišući suze koje su padale niz njegove obraze. U nekom drugom trenutku nazvao bi se slatkim malenim dječakom koji je napokon našao svoju igračku, ali u ovom trenutku jedini naziv koji se mogao koristiti za njegovo stanje je

bolestan.

I bio je, više nego što je mislio. To je znao Adam i svi ostali, čak i njegova malena, ali nisu mu mogli pomoći.

„Možeš joj pomoći." Tiho je rekao.

Adam je klimnuo glavom i nastavio laganim koracima do njih. Izbliza, vidio je koliko je njeno stanje grozno. Stavio je svoju ruku na njeno čelo na što je on duboko uzdahnuo, ne želeći da nitko dira njegovu malenu.

„Opusti se, moram joj pomoći." Adam ga je smirivao.

On je klimnuo glavom, još uvijek ne mičući oči s nje. Za njega, u ovom trenutku ona je bila predivna, ali za ostale je bila djevojka kojoj pod hitno treba pomoć. Doimalo se pomalo glupo da on ne vidi koliko je situacija ozbiljna, ali on tako živi cijeli život.

Sa pola sebe živim, pola mrtvim.

1.9.2015.

Znam, znam...ovaj nastavak vas je možda zbunio do kraja, ali ne brinite, sve će vam biti jasno sljedeći nastavak kada Adam otkrije neke tajne Ellis. ;)

Hvala vam na čitanjima i posebno hvala tea_story na reklamiranju moje priče na njenoj fb stranici. (Dnevna doza wattpada - lajkajte ih.) 

#Vote&Comment :)