Mesec se uzdizao visoko ogledajući se u mirnoj vodi jezera. U daljini su se nazirali obrisi crkve Ahtamar na jednom od četiri ostrva. Obasjana mesečinom oduzimala je dah okružena tišinom i srebrnim odsjajem vode, kao iz stare priče o nesretnoj ljubavi pružjući utehu svim zaljubljenim srcima. Sa planine se čulo zavijanje vetra još uvek prekrivenih vrhova snegom. Seti se stare izreke:"Prvo Van pa Raj". Njegove tamne oči skupiše se u crne proreze gledajući lepotu koja je opijala dušu a u njemu izazivala pritajen bes. Svaki dolazak ga je koštao dugih rasprava i oduzimali mu snagu na nebitne stvari...on je imao život koji se po svemu razlikovao od tradicionalnog načina života njegovih roditelja. Nakon ubeđivanja osećao je grižu savesti jer je znao da ih svaka njegova reč boli, u dubini duše je znao da su za mnoge stvari u pravu. Mirat je poslednjih osam godina živeo u Istanbulu uživajući sve pogodnosti aginog sina. Završio visoke škole i bavio se unosnim poslom. Nije bio od onih koje beže od odgovornosti, trudio se da pomogne koliko mu je vreme dozvoljavalo...otac je bio u poznim godinama i stariji brat ponekad nije mogao sve držati pod kontrolom. Njihova porodica je bila jedna od najbogatijih u provinciji Van.
Ovog puta ga je iznenadila vest o ženidbi mlađeg brata Kadira, jedinog sina u amidže Mesuda. Svadba je bila zakazana za mesec dana i to je celu porodicu dovelo u vrlo nezgodan polažaj zbog nedostatka vremena. Počinjali su sezonski radovi a pripreme za venčanje sina plemenskog starešine iziskivale su vreme i mnogo radne snage. Besneo je jer nije mogao shvataiti da se ženi sa dvadeset dve godine i da je spreman biti suprug i otac a tek je zakoračio u život. Užasavao se ugovorenih brakova i smatrao da je to jedino još u Vanu bilo normalno. Srećom koliko je čuo od Latifa, ovo je bila ljubav koja je gorela u srcu mladoženje godinu dana, oboje mladi i lepi spremni da svoju ljubav krunišu brakom. Nasmeši se u sebi i odmahnu glavom, osećanje koje je privilegija dokonih dok vremenom ne shvate da su uhvaćeni u sopstvenu zamku požude. Prođe rukom kroz tamnu kosu osetivši hladan noćni vazduh na svojim snažnim grudima. Visok i atletski građen gipkog hoda kretao se kao mačka. Uhvati se rukama za gredu i poče se polako dizati snagom svojih ruku...mišićavo telo presijavalo se na mesečini. Uzdahnu i lagano skoči, uze peškir i krenu u kupatilo. Jedino mu je bilo drago kada dođe kući što se oslobađao odela i kravata. Čakšire i široke košulje sa kožnim čizmama bile su olakšanje. Voda je bila topla stvarajući paru predivnog aromatičnog mirisa...Ajša je sve pripremila i ostavila na dohvat ruke. Pogleda se u ogledalo. Protrlja kosu i namršti se...pramenje mu je padalo po vratu i čelu. Možda bi ipak trebao da se ošiša i obrija...promenio bi imidž koji mu je odgovarao i postao neko sasvim drugi. Ima vremena do svadbe, to je za sada najmanja briga, skinu sa sebe odeću i uroni u toplu kupku.
-Mirat, danas idemo na Nemrut, treba stoka da se dotera u obore zbog pregleda, par grla je uginulo na putu ka dolini. Moramo stići do podneva i presresti ih...skratićemo put ako krenemo na jugoistok. Vreme je presudno jer bolest se širi. – Latif je zabrinuto govorio za doručkom.
-U redu...idem da se spremim, ja ću uzeti Atifa...reci Hasanu da ga osedla.
Uđe u sobu i izvadi ranac, strpa džemper i vindjaknu. Obuče tamni prsluk i umota glavu maramom. Na planini je znala usred maja da se podigne mećava a u dolini ih je čekala prašina koju je dizala hiljade grla. Posao je bio težak i nezhvalan jer ta strana planine je imala oštro stenje i velike nagibe...opasan put ne širi od kozije staze ispod koje je zjapio ambis. Jedan pogrešan pokret bi bio koban. Voleo je izazov, imao je vrelu krv i bio jedan od najboljih jahača u Vanu.
Napustili su konak i prošli deo puta kroz uske uličice, pred njima puče nepregledna dolina koja mu oduze dah svojom lepotom...nežno ljubičasto cveće povijalo se na vetru, kristalno nebo naleglo na snežne vrhove milovalo je staru planinu. Pusti Atifa u galop...snažna životinja je grabila put pred sobom znajući pravac. Srce mu zaigra od brzine, pod sobom oseti mišiće pastuva kako se pri svakom pokretu zatežu, toplota se širila njegovim telom, uživao je osećaju slobode. Jedan deo puta je vodio pored jezera...konj uspori i pođe laganim kasom. Iza napuštenih zidina pojavi se peščana obala...pažnju mu privuče pesma. Dve devojke i devojčica su pevale kurdsku baladu gazeći ovčiju vunu nakvašenu slanom vodom iz jezera. Jedna od njih u grimiznoj haljini duge tamne kose savi se i napravi luk. Vitko telo kao struna zategnu se i blesnu belina njenog vrata. Zastade zetečen prizorom...posmatrao je iznenađen gipkošću mlade devojke, u trenutku se prebaci i skoči na noge lagana kao pero. Kosa zaigra oko njenog lica i pade po nežnim leđima. Ko zna koliko bi dugo stajao da ga ne primetiše druga devojka i devojčica. Okrenula se naglo i pogleda ga očima boje ćilibara...tamne obrve se skupiše na belom licu pokazujući negodovanje. U dva koraka priđe devojčici i uhvati je za ruku, ljutito pođe prema stazi otvoreno pokazujući bes jer se drznuo da ih posmatra. Najviše je pogodio pogled njegovih sjajnih očiju koje su je posmatrale kroz proreze crne marame. Nije ga poznavala ali po konju i njegovoj odeći zaključila je da je plemićkog roda. Nije imala mira ni u vreme doručka kada niko nije dolazio na jezero, uvek je strogo vodila računa da bude što dalje muških pogleda. Vaspitanje i surovost njenog oca bila je na glasu u celom Vanu, jedan pogrešan pogled ili pokret je koštao teških reči i zabrane izlazaka iz konaka. Najteže su joj padale priče ostalih devojaka ljubomornih na njenu lepotu, širile su tračeve i na svakom koraku joj pravile smicalice koje su dolazile brzinom svetlosti do ušiju njenog oca. Okrenu se da proveri da li je stranac otišao i sledi se...stajao je na istom mestu naslonjen na sedlo gledajući u njenom pravcu. Zamahnu kosom i okrete se žureći prema konaku.
