Može li se zaustaviti vreme? Možemo li promeniti sudbinu? Ne...i kada mislimo da idemo protiv svih pravila gazimo istim putem koji nas vodi tamo gde je zapisano. Vodimo bitke sami sa sobom, pokušavamo biti ono što nismo krijući svoje srce štiteći se od bola, bežeći od sebe samih uvereni da je to jedini put. Živimo sakriveni iza svog ega sve dok se ne pojavi onaj koga volimo i jednim pogledom sruši sav naš svet kao kulu od karata. Ležala je u njegovom naručju i razmišljala koliko se borila protiv same sebe uverena da se bori protiv njega, koliko optužbi, koliko gneva i koliko ljubavi. Htela je reći toliko toga ali reči su ostale duboko još uvek zarobljene strahom da će sve nestati ako ih izgovori. Njen svet je bio satkan od najčistijih osećanja, rastao i bujao pod velom tajne. Tako vaspitavana i u sredini koja je imala druge aršine od ostalog sveta, ljubav je bila samo za odabrane skrivena iza zatvorenih vrata. Teško je otvoriti srce i prepustiti se ako je život oko tebe surov, pun predrasuda, zakona i običaja. Sa njim je doživela svu lepotu postojanja...od njega je saznala koliko je lepo biti voljen i za trenutak pobeći u zaborav, dobiti krila i leteti do neslućenih visina. Noć je polako uzmicala pred jutrom kada je zaspala na njegovim grudima.
-Dobro jutro...-šapnu joj pored samog uha.
Odskoči od iznenađenja umalo prosuvši kafu. Nasmeši se i uzvrati jedno tiho „dobro jutro". Pruži mu šolju i okrete se pokušavajući zaustaviti talas mučnine...zažmuri i nasloni se na sudoperu dišući duboko. Obli je hladan znoj, naglo se okrete, ustrča uz stepenice i polete prema kupatilu. Pljuskala se hladnom vodom jer joj je donosila olakšanje, podrhtavala je od slabosti nadajući se da će proći. Otvorio je vrata i uplašeno upitao.
-Da li si dobro? Hoćeš li da odemo kod lekara?
-Ne...nema potrebe, sve je u redu. – odgovorila je ne gledajući ga u oči.
Nije imala snage reći, bilo je strah da će se razočarati zbog trudnoće posebno u ovako komplikovanoj situaciji...nikada nisu pričali o deci, nikada nisu govorili o budućnosti kao da su znali da će za njih biti neizvesna. Prišao je...obgrli je oko struka i nasloni bradu na njeno rame gledajući je u ogledalu...nasmeši se njenim uplašenim očima i promuklim glasom reče.
-Imam utisak da mi nešto želiš reći...ili se varam?
-Ne...otkud ti to? Oprosti, još uvek sam pod utiskom svega što se dogodilo. – vešto je izbegavala odgovor.
-Sara...ne umeš lagati...slušam te. – rukom pređe po njenim grudima i spusti dlan na njen stomak.
Ona poblede i ukočeno ga pogleda, usne joj zadrhtaše. Okrenu je prema sebi i zagleda joj se u oči. Zadrhta i suze joj krenuše...disala je isprekidano dok su joj grudi podrhtavale ispod tanke haljine. Prekide njen pokušaj da izgovori poklapajući usnama njene. Ljubio je nežno, podiže je i ponese u sobu. Dodirivao joj je usnama grudi držeći je čvrsto priljubljenu uz sebe. Slapovi vrane kose padali su na njegovo lice milujući ga i izazivajući talase strasti. Spusti je na krevet prekrivajući je svojim telom, gledao je sa puno ljubavi očekujući znak, jedan pokret kojim bi pokazala svoje osećaje. Zatvorila je oči duboko uzdahnuvši, nije imala snage gledati ga a ne reći, kidalo je iznutra jer on je bio deo života koji se čvrsto držao za nju. Oseti njegove usne na svom licu, prelazio je lagano ljubeći joj oči, nos...obraze. Uze joj usne hvatajući je za kosu, povuče je pritiskajući je uz svoje telo. Pokuša da izbegne njegove dodire, pokuša još jednom ostati prisebna...njegova ruka se spusti i topao dlan zaustavi se na mekoj koži stomaka, pogleda je ravno u oči. Otvori usne i polako promuklim glasom izgovori..."u meni raste novi život, trudna sam". Oči blesnuše, osmehnu se i spusti poljubac zapečativši izgoverene reči, od njegovih usana zavrte joj se u glavi. Savi ruke oko njegovog vrata predajući se strasti. Brisao je vreme, propadala je u tamu ispunjenu zadovoljstvom vođena njegovim šapatom i vrelim dahom. Od nežnosti do divlje požude izrečene u poslednjem uzdahu iskrenom i jasnom. Tamu zameni svetlost koja je povuče i zapljusnu vrelinom drhteći u njegovim rukama.
