Stavljen je veo preko njenog nežnog lica sakrivajući oči pune suza...u grudima joj je lupalo srce kao u ptice. Venčanica bela kao sneg sa svetlucavim kamenčićima krasila je njeno vitko telo ostavljajući prisutne devojke bez daha, čula je njihove šapate pune divljenja. Njoj nije ništa značila jer duša je bila puna bola, brak bez ljubavi pod težinom prošlosti je bio loš početak sa još gorim krajem. U dvorištu se čula zaglušujuća buka bubnjeva i podvriskivanje žena...čekao se njen izlazak...lagano je krenula pažljivo hodajući u strahu da će se svakog trenutka srušiti. Pojavi se na stepenicama i izazva opšte veselje, masa ljudi je pljeskala uz zvuke muzike. Iz gomile se izdvoji muškarac u tamnom odelu, ona zatreperi kada ugleda njegove oči pune sjaja u kojima se ogledala nežnost. Visok i muževan izdvajao se iz gomile izazivajući kod nje slabost od navale osećanja koja su se mešala i ostavljala je bez daha. Uhvati je za ruku i povede prema stolu gde se sedele age...Mesud uz pomoć štapa ustade i sa osmehom pruži ruku da je celivaju. Starac je sa velikim naporom zadržavao suze, u njemu je sve gorelo...njegov sina nije bilo ali život se mora nastaviti dalje. Okrete se prema Miratu i pruži mu porodični prsten uz reči.
-Od danas si čast ovog naroda, od danas si za njih nada...zajedno sa svojom suprugom unećeš mir i blagostanje ovoj provinciji. Uz tebe smo i uvek ćemo biti tu da te podržimo i ako treba naučimo, deco neka vam je sa srećom.
Sa zidina prolomi se pucnjava koja u njoj izazva paniku, spontano stade ispred njega gledajući unezvereno plašeći se zalutalog metka. On je pogleda i podiže obrvu, spusti glavu blizu njenog obraza, tiho reče.
-Sara, šta se dešava? Drhtiš?
-Ne mogu podneti pucnjavu. Plašim se da će neko biti povređen.
-Nakon ovog nema oružja, zato su stali na zidine da ne budu u masi ljudi.
Obgrli je rukom oko leđa držeći je za mišicu smešeći se veselim svatovima. Osećala je samo toplinu njegovog dlana kroz tanku tkaninu i miris njegovog parfema...podrhtavala je od uzbuđenja trudeći da se uzvrati čestitke i sakrije svoje osećaje. Venčanje je brzo prošlo, ničega se nije sećala...želela je da nikada ne ispusti njenu ruku dok su igrali u kolu i zastajali da prime čestitke. U jednom trenutku okrete se prema njemu i reče da se mora osvežiti i preobuti laganije cipele...ubijale su je visoke potpetice. Klimnu glavom i pođe do stola sa agama. Popela se uz stepenice i krenula niz hodnik, jedna od soba je bila otvorena. Fazlije je stajala ispred kofera i pakovala stvari...Sara zastade i pogleda šta radi, upita je.
-Fazlije, neko odlazi?
-Da, aginice...aga ujutru ide za Istanbul. Sve sam pripremila ovih dana, sada samo pakujem.
Oseti kao da je šamar dobila...lepo smišljeno, ona će ovde biti u četiri zida a on će nastaviti sa životom u Istanbulu uz svoju dragu. Verovatno će sačekati da prođe malo vremena a onda će je dovesti kao drugu suprugu i svi će živeti kao srećna porodica. Suzdrža se osmehujući se, promrlja nešto u stilu da je zaboravila na njegov put. Uđe u sobu i zatvori vrata...nasloni se na glatko drvo i zatvori oči...zabio joj je nož u srce. Zakorači prema kupatilu i strže veo sa glave, povuče zip na haljini besno je skidajući. Otvori gardarober tražeći stvari da se presvuče...samoj sebi je u bradu govorila.
-Osvesti se...šta si očekivala? I on kao i ti nije želeo ovaj brak...sama si ovo tražila.
-A šta si tražila?
Odskoči od iznenađenja...dohvati brzinom mačke peškir pokrivjući se jer je bila skoro naga. Preblede i besno viknu.
-Kako ulaziš bez kucanja?
-Kucao sam ali me nisi čula...šta si tražila?
Uplaši koliko je od njenog blebetanja čuo, proguta knedlu i odgovori.
