Osman polako priđe ćerki i reče.
-Sara, nikome nije lako...svi nosimo u srcu bol zbog nečega i nekog. Deco, moramo ovo završiti kako doliči.
Mirat joj pusti ruku i ustuknu korak ne skidajući oči sa njenog lica. Disanje joj se smirivalo, polako je dolazila sebi, svesna da je nije sprečio bila bi mrtva. Okrete se uzimajući poslužavnik sa kafom prilazeći agama. Starine su klimale glavom jer sve se završilo kako treba, laknulo im je jer ovo venčanje donosi sa sobom novog starešinu koji se pokazao sposobnim rešiti situaciju koja je bila više nego neprijatna. Nakon posluženja čin veridbe je obavljen u salonu, crvenu vrpcu presekao je najstariji aga među njima. Njih dvoje nesvesni prostora i vremena, sa prstenjem na ruci stajali su nemi prepuni predrasuda i misli koje su ih vraćale u prošlost. Burma joj je blistala na prstu od čoveka u koga je bila jednom zaljubljena, vratio se u njen život i ako ga nije želela više nikada sresti. Sve ove godine imala je mir do trenutka kada je pozvala Lamije i plačnim glasom rekla za odluku plemenskog veća. Nije mogla dozvoliti da sestre stradaju zbog nečega što je bio njen dug za koji je mislila da je vratila. Znala je da ima devojku, mnogo puta su prošli pored nje ne primećujući devojku za kasom u marketu preko puta njegove kompanije. Srećom nije dugo ostala na tom radnom mestu, dobila je ponudu za posao u jednoj turističkoj agenciji da radi kao sekretarica. Seti se kako je zadrhtala kada ga je ugledala kako izlazi iz auta i razgovara na mobilni. Srce joj je lupalo kao ludo jer nije očekivala da će ga ikada više videti. Njegova tamna kosa sijala je na popodnevnom suncu, oči su se smešile dok je govorio na telefon nesvestan njene blizine...nervozan pokret ruke kojom sklanja nemirno pramenje i blistavo beli zubi na preplanulom licu bili su za nju dovoljni da zaboravi na svoju bol. Trajalo je par sekundi dok se nije pojavila ona...vitka i lepa kao prolećno jutro polete mu u zagrljaj naslanjajući svoje telo na njegovo, ljubeći ga. Nije je povredilo znala je da ju je preboleo onog momenta kada je video u venčanici, za njega je od tog trenutka bila svetlosnim godinama daleko. A sada? Surova igra sudbine poigrala se sa ranjenim srcima iskušavajući umorne duše, tražeći ponovo iskupljenje za nešto što nije bilo niti je trebalo biti. Oseti njegovu blizinu i strese se, ovo je početak pakla za oboje...zračio je besom i znala je razlog, ona nije bila u planu...postala je najveća prepreka njegovoj sreći.
Mirat udahnu blagi miris ruže i pogleda u njeno lice. Spuštene trepevice su zaklanjale zlatnu boju njenih očiju, grizla je usne potpuno nesvesna svojih postupaka...osetio je drhtaj njenog tela kada joj je stavljao prsten na ruku. Bila je hladna kao led, ničim nije pokazala šta oseća. Sara koju je on upoznao davno je nestala, pored njega je stajala sasvim druga mlada žena. Venčanje je bilo zakazano za dve nedelje jer Age se zahtevale da i Mesud aga plemenski starešina prisustvuje venčanju. Smatrali su da će se oporaviti do tad, ako krene po zlu da se obavi što pre.
Napustila je salon odlazeći laganim korakom uz stepenice, veridba je završena, ona više nije imala razloga zadržavati se. Uđe u sobu i zatvori vrata za sobom naslanjajući se na hladno drvo svo vreme tražeći izlaz iz situacije u kojoj se našla njena porodica. Nikakvu nadu nije gajila vezano za brak sem puke formalnosti. Njih dvoje nisu mogli nikada biti muž i žena... razdvajala ih je prošlost i izgubljeno vreme.Trže se kada neko kucnu na vrata, otvori ih. Zeliha devojka koja je radila u konaku joj reče.
-Sara, traži vas efendi Mirat, u sobi je za primanje.
Grlo joj se steže i oči joj potamneše pri pomisli da će pokušati svaliti svu krivicu na nju. Steže vilice i sigirnim korakom krenu niz stepenice rešena da mu ne dozvoli da ovlada njom, nikada više! Zakorači u sobu i ugleda ga kako posmatra vitrinu sa knjigama, oseti kako gubi dah zbog njegove blizine. Okrete se i pogleda je ravno u oči, steže vilice i u očima mu blesnu ironičan sjaj, tiho progovori.
