Za ljubav ne postoje reči niti se mogu opisati osećanja koja se dogode u jednom trenu. Ne može se dočarati osećaj pripadanja i sreće koju pruža, ne može se opisati lepota koju ona donosi i čarobna promena koju pruža. To se proživi i ostaje u nama kao trag u beskraju izazivajući uvek istu želju za njenom alhemijom. Ne postoji vreme koje ste živeli pre nje niti vreme koje dolazi, postojite sad, posvećani svakom momentu crpeći poslednji atom snage do zadnje čestice jer stvarate sliku jasnu i čistu u svojoj svesti kao poklon od Boga. Zašto? Zato što je to jedina prava filozofija života, najviši i najbliži nivo najjačim silama univerzuma. Ležala je prolazeći rukom kroz njegovu kosu osluškujući noć koja je plovila prostorom lenjo posmatrajući odsjaj vatre na tavanici. Spavao je na njenim grudima držeći je u zagrljaju. Svaka misao je bila vezana za njega, svaki pokret, pogled, svaka reč koju je izgovorio...nesvesno steže pramen tamne kose i on se pomeri. Podiže snene oči tražeći njene, osmehnu se i spusti usne na grudi milujući ih nežno. Naježi se od dodira i povuče za trenutak bojeći se da ne pokvari trenutak...povuče je niz jastuk i nadvi se nad njeno lice. Nije ga želela probuditi, oseti se postiđenom i pokuša objasniti...pokri usnama njene tražeći odgovor. Ljubio je onako kako ljubi muškarac voljenu ženu. Osetio je da postaje meka i podantna, uzbudi ga...ovog puta želeo je odmah. Nije bila svesna svojih odgovora na njegova šaputanja, njen tihi prozukao glas ga je dovodio do erupcije strasti. Osećala je svaki deo svog tela vodeći ljubav, bila svesna svakog drhtaja i svakog uzdaha. Njen Mirat, njen muž...njena ljubav.
-Aginice, danas će meštani peći jaganjce u čast age i gostiju. Žene su zadužene za kolače. Vi ako ste umorni idite u sobu i odmarajte se.
-Ne, biću sa vama. – Sara se trže jer postade svesna svojih usporenih i lomnih pokreta...pocrvene kada se seti razloga.
Na brzinu se presvukla i spremila, krenule su u centar sela gde su se okupili meštani. Peklo se meso uz stalni nadzor dva čoveka...neko pusti muziku sa starog radija i krenu veselje. Uživala je smejući se šalama žena, mazila se sa decom i priskakala u pomoć gde god je trebalo. Treperila je očekujući da se pojavi, žudela je za njegovim pogledom, blizinom...vreme bez njega je bilo izgubljeno i nije se moglo nadoknaditi. Zastajala je na trenutak setivši se vrelih zagrljaja preživljavajući u deliću sekunde svaki poljubac. Iz misli je trže glas dečaka koji pokaza rukom na oblak prašine, čuo se topot konja, vraćali su se u selo...srce joj poskoči od sreće. Skloni se pod trem čekajući da dođe...svoja osećanja je morala kriti jer u njihovoj kulturi je to bilo nepoštovanje starijih. Ušli su u selo pozdravljeni od okupljenih ljudi. Sišao je sa konja i okrete se tražeći je pogledom, pojavila se iza stuba u dugoj haljini od kašmira boje vina...zari oči u njene tražeći sjaj ćilibara. Morao je dodirnuti, priđe i spusti ruku na njen obraz osmehujući se...oseti da joj je neprijatno i nasmeja se. Spusti glavu i šapnu.
-Meni je sve oprošteno.
Klimnula je glavom i udaljila se ne želeći da daje povod pričama i ako joj je muž. Ubrzo su počeli iznositi posluženje, hrana se postavljala na stolove, svi su užarbano radili da bi gosti bili zadovoljni. Smatrali su da reč stranaca znači mnogo i da će njihovo selo biti poznato ako ništa drugo ono zbog gostoljubivosti. Jelo se i pilo, muzika je treštala sa radija, neko povede igru, skoči na noge omladina i sve buknu lepotom boja i mladosti. Mirat je uze za ruku i povede iza kuća prema poljani...želeo je da budu sami, želeo je zagrliti. Nebo je bilo vedro otkrivajući biserni sjaj zvezda...u daljini kao ogledalo blistalo je jezero Van...nestvaran prizor na tamnoj podlozi noći. Stajali su zagrljeni uživajući u prohladnom vetru koji je mrsio njenu kosu milujući i njegovo lice. Prekinula je tišinu.
-Da li znaš legendu o nesrećnoj ljubavi Vanskog jezera?
-Ne...ispričaj mi.
-U selima pored jezera živeli su momak i devojka koji su se sreli jednog letnjeg popodneva na barkama svojih očeva ribolovaca. Ljubav je buknula na prvi pogled. Njihova sela je delilo jezero. Viđali su se u potaji, devojka Tamar je noću palila vatru na obali kao znak da njen dragi dopliva do nje. Trajalo je sve do trenutka dok njen otac nije saznao za njihovu ljubav. Pokušavao je na sve načine da ih razdvoji, jedne noći je zapalio vatru na ostrvu Akdamar. Mladić je plivao i došao do ostrva...zbunjen i u panici plašeći se za svoju voljenu zaplivao je ka drugoj strani jezera. Na polovini puta počela je oluja koju nije preživeo, utopio se sa rečima na usnama „ah Tamara". Godine su prošle i mnogi meštani pričaju da se i danas mogu čuti njegove reči kako plove jezerom.
