Sede u kamionet i krenu niz ulicu, Husein viknu obezbeđenju da ga prate. Stajao je na terasi i zabrinuto gledao za sinom koji je vozio u oblaku prašine, nikada nije prihvatio činjenicu da bude plemenski starešina. Uvek je postojala opasnost za njega i njegovu porodicu jer bilo je raznih ljudi koji su smatrali da je njihova pravda jedino ispravna.
Vozio je kao lud besneći na oca i brata što su joj poverovali, nešto se dogodilo...kroz glavu mu je prošla Esma i susret sa njom. Opet, kako bi Sara saznala za taj susret? I da jeste...ništa se nije dogodilo. Zašto je otišla? Sve što su preživeli poslednjih dana nije se uklapalo u sliku njenog odlaska. Nije mogao poverovati da je sve bilo gluma jer osećao je. Zaustavi se pred kapijom i izlete iz auta, lupao je pesnicom u drvena vrata...pojavi se sluga i otvori. Nije čekao ni sekunde, odgurnu momka i viknu.
-Osmaneee! Gde je?
Hatidže istrča iz kuće izbezumljena od vike i pritrče zetu.
-Aga, šta se dogodilo?
-Gde je Sara?
-Sara??? Nismo je videli od venčanja! Kako gde je? – žena drhtavim glasom upita.
-Napustila je konak, nema je dva dana!!!-grmeo je, celo dvorište se orilo.
Hatidže se sruči na zemlju i zakuka...znala je šta sledi. Beg žene od muža kažnjavan je najsurovije...smrću.
-Aga, nije moja Sara pobegla...sve o tebi je najlepše govorila na telefon...rekla je da nikada nije bila srećnija...nije pobegla. Ubiće mi dete!!!
Mirat preblede, priđe i podiže je pomažući joj da sedne na stolicu. Pritrča posluga, nastade pometnja...svi su zbunjeno gledali šta se dešava došaptavajući se. Okretao se oko sebe pokušavajući da sklopi kocke...nije dolazila kod roditelja, sa majkom je pričala na mobilni, gde je? Kroz glavu mu prođe njena drugarica iz Istanbula. Izvuče telefon i pozva nekog...reče podatke i prekide vezu. U konak utrča Osman i prestravljeno priđe ženi...poslednja kap krv nestade sa lica kada mu ispriča za ćerku. Tresao se kao prut gledajući u Mirata, jedva izgovori.
-Sara nije pobegla, ona nikada ne bi tako nešto učinila. Za nju nije postojao problem koji nije mogla rešiti, nikada nije imala strah a još manje bežala od problema. Aga, rekla bi ti u oči da te napušta...smrti se nikada nije plašila!
-Toga se i bojim! – tiho odgovori Mirat i izađe iz konaka.
Seo je u auto i krenuo ne znajući gde da ide...jeza ga je hvatala od pomisli na plemensko veće i odluku koja mora biti doneta. Užas ga je paralisao jer niko joj nije mogao pomoći, on joj je bio glavni egzekutor. Zazvoni telefon i sa nadom otvori vezu...slušao je muški glas koji ga je obavestio da nije kod Selime, devojka je rekla isto kao i majka da je nije videla od venčanja. Vraćao se kući dok se sve rušilo oko njega...u glavi su mu odzvanjale Osmanove reči „nikada se nije plašila smrti". Koji god razlog da je imala bio je jači od ljubavi prema njemu. Oseti kako mu se u duši skupljaju suze pune besa i razočaranja, nije shvatao i nije razumeo sem istine da je otišla. Uđe u dvorište i ugleda Latifa kako stoji ispod trema pognute glave. Podiže je kada mu se brat približi i izusti.
-Okupile su se age, stigao je i amidža Mesud...čekaju u salonu.
Jedva je hodao...ovde se ništa nije moglo sakriti, čak ni vreme kupiti. Kao da se čekalo da nekog nesreća zadesi da slete lešinari željni krvi, presude i „operu" čast. Preki sud koji je znao samo za metak i poslednji ekser u sanduku da zakuca. Zakorači u prostranu sobu, ustadoše age da ga pozdrave. Mesud je bio skrhan...sedeo je dok su mu oči bile pune suza...pogleda u sinovca i tiho izusti.
-Žao mi je sine...
Osman je stigao sat vremena kasnije...nesrećni otac je plakao gledajući u pištolj koji su mu dali. Gledao je u zeta nem od bola i video bol muškarca koji je ostavljen i nemoćan bilo šta učiniti.
