-Esma, moram hitno u Van, amidža Mesud je loše. Koliko sam uspeo razumeti oca, imao je srčani udar. – Mirat je govorio na spikerfon iz auta.
-U redu, javi mi kada stigneš i želim tvom stricu brz oporavak. – malo razočarano Esma reče jer joj je taj starac pokvario večernji izlazak i vrelu noć u zagrljaju njegovog sinovca.
Vozio je auto-putem moleći Boga da ga zatekne živog. I ako se nije slagao sa njim, smatrao ga vrlo prgavim i surovim, na neki način ga je voleo. Znao je da mora biti takav, znao je da ima dobro srce i meku dušu. Jedino je on primećivao kada su presude izgovarane i urađene danima nije viđao amidžu. Osećao je da je jedino tako mogao držati do starešinstva, duboko pateći u sebi. Još više ga je zavoleo od kada ih je zadesila nesreća jer njegova bol je bila strašna. I ako je vreme prošlo smrt deteta nikada ne prolazi, amidžin život je bio gori od najgore kazne. Žalio ga je kao čoveka i oca.
-Gospodin Aktaš. Stanje vašeg strica je kritično, treba prilično vremena za oporavak...možete ga videti na par minuta. – doktor mu ljubazno reče i povede ga niz dugačak hodnik.
Mirat uđe u sobu i priđe krevetu. Gusta seda kosa i brada nisu se razlikovale od snežno bele jastučnice. Lice starca je bilo ispijeno i izmučeno bolom koji je trpeo svakog dana. Uze naboranu ruku i blago mu stisnu prste. Kapci mu zadrhtaše i otvori oči. Nasmeši se i tiho reče.
-Mirate, amidžino...kao da vidim Kadira. Sinko, stigao si na vreme...čekao sam te.
-U redu je, nemoj govoriti. Tu sam i neću te napuštati. Ti si stari vuk, brzo ćeš se oporaviti.
Posmatrao je oči bez sjaja i oseti tugu zbog surovosti života, samoće koje dočekaš u bolničkom krevetu. Život je tanji od niti i sa tim se suočavamo čitav život nemoćni upravljati velikim silama koje nas bacaju i lome tražeći od nas priznanje i pokornost. Oseti nalet hladnoće i strese se osluškujući tišinu koju je remetilo teško disanje Mesud age, oči mu se napuniše suzama. Jednog dana ćemo svi biti na ovom krevetu, neko pre ili kasnije, vreme je relativno. A onda kao sene krenemo život vraćati unazad tražeći lepe trenutke kao utehu da smo nešto imali, i sve nam se čini da je to poklon koji gubi draž onog momenta kada se otvori. I bude nam srce puno, glava puna slika samo na tren. I uvek se pokaže i ona druga strana medalje, kajanje, griža savesti...ogorčenost. Nismo umeli, nismo znali da sve imamo sem vremena. Žalimo zbog mnogih stvari koje nismo uradili a trebali smo, kajemo se zbog toliko svađa i toliko ružnih reči koje smo izgovorili. A sve zbog straha koji nas proganja da nismo dovoljno dobri, dovoljno uspešni, bogati ili lepi. Spisak želja je ostao dugačak a nama vreme ističe, imamo ga tek toliko da udahnemo poslednji put. Saže se i spusti usne na hladno čelo starca i izađe tiho iz bolničke sobe.
-Sine, nema drugog načina, moraš oženiti Osmanovu ćerku. Nisam mogao odgovoriti Mesuda a najmanje jednoglasnu odluku ostalih. Svima je jasno da je on na kraju, njegovo vreme je prošlo. S obzirom da nema naslednika odlučio je da to budeš ti, njegov sinovac. Jasno je meni bilo da će do ovoga doći, bilo je pitanje dana jer Mesud nije oprostio Osmanu smrt sina, nikako se nije slagao sa Kadirovom željom da oženi njegovu najstariju ćerku.
-Oče, ovo je van pameti...obe ćerke su još deca! Kako misle da oženim dete? Ne mogu na to pristati a i sam znaš da ne želim nikakvo starešinstvo, moj život je u Istanbulu. Ja nisam čovek koji bi mogao naređivati hladnokrvna ubistva, nisam fanatik što se tiče časti a još manje želim da je drugi brane.
-Pobiće ih sve ako ne oženiš jednu od njih, to i Osman zna. Kako je njemu? Nesrećnik mora dati ćerku maloletnicu a nit luk jeo nit luk mirisao. Svi znamo da je bio nesrećan slučaj, u pitanju je aginski sin i to najvećeg među nama. Sinko, na tvojim rukama će biti krv ako ne prihvatiš. Duša me boli ali nema izbora.
