III deo
Tri godine kasnije
Nekom bol a nekom sreća smenjuju se u začaranom krugu koji čini život. Vreme prolazi ostavljajući ožiljke i suprotstavlja se zaboravu, to je jedino što nikada ne prolazi, jedino što nas vezuje za prošlost stalno vraća na uvek ista pitanja i isto kajanje. Postoje mudri ljudi koji kažu da je mrtvima velika slava ako ih se sećamo u najlepšem ruhu ne vezujući svoju gorčinu za njihove duše. To je krst koji mi moramo poneti sa sobom i jednog dana ga ostaviti zasluženo oslobođeni sopstvenih optužbi... a najteže je oprostiti sebi. Sa tim se svi nosimo makar jednom u životu, živeći agoniju koja nas prati sve dok ne shvatimo da smo samo ljudi, grešni i željni nečega za šta nismo spremni. Za tu spoznaju je potrebno vreme, za oproštaj je potrebno vreme a mi ga nemamo jer život je suviše kratak da bi ga trošili živeći prošlost.
Izašao je iz zgrade kompanije i ušao u parkiran auto...stavi naočare za sunce i krenu ka centru. Pusti radio, ponekad mu je smetala tišina, prođe rukom kroz kosu i zaključi, svaki put kada to uradi pomisli da bi se trebao napokon ošišati. Otvori prozor da uđe svež vazduh, veliki posao je danas završen i uzeo je par dana odmora. Zasvetli mu broj telefona na tabli...Esma. Otvori vezu i prostor ispuni mek, mazni glas.
-Čestitam, nisam ni sumnjala...ti si broj jedan. Nadam se da ćeš doći večeras da proslavimo.
-Hvala dušo! Dolazim oko 9h.
Prekinu vezu i nasmeši se. Bio je skoro godinu dana sa Esmom u vezi i gotovo siguran da je ona prava žena za njega. Najviše ga je privukla jer mu je udovoljavala i bila jedna od onih koja je problem pretvarala u rešenje. Iz dobre kuće sa visokim obrazovanjem i sjajnim izgledom bila je više nego poželjna za životnu saputnicu. Bio je jedan od retkih koji joj se uvukao u krevet jer njemu nije mogla odeleti. Uživala je sa njim u dugim noćima smatrajući ga pravim muškarcem. Osećala je da blizu vereničkog prstena, mnogo truda je uložila da ga zavede. Odgovarao joj je u svemu, znala je da su njegovi zemljoposednici i jako bogati. Nije strahovala da će ikada živeti u toj zabiti, sam joj je rekao da tamo ide za odmor ali život nikada ne bi mogao zamisliti u Vanu. Svaki put pri spomenu svog kraja lice bi mu se za trenutak zgrčilo od bola. Ni slutila nije da je Van bio ona u grimiznoj haljini savijena u luk sa kosom rasutom po pesku. Njene oči boje ćilibara i uplakano lice u bolu za drugim. Njegovim pokojnim bratom. Shvatio je da nikada neće doživeti takvu ljubav koja u sebi nosi život i smrt u isto vreme i ostaje izvan svega, zapisana u večnosti. Otišao je iz Vana nakon dva dana od sahrane, ni reč joj nije rekao, čak ni sučešće izjavio. Nije imao snage jer njen pogled nije mogao podneti, gubio je vezu sa svetom kada bi utonuo u zlatno- žuto carstvo i na sve je zaboravljao sem želje da je ima. Njegova požuda je bila jača od same tragedije koja ih je zadesila, to ga je plašilo. Saznao je da je nestala iz Vana, napustila je rodni grad jer priče nisu prestajale. Niko nije znao gde je i šta se sa njom dogodilo, njeni roditelji su ćutali i vodili povučen život izloženi teškim i surovim pričama.
Zaustavi auto ispred juvelirnice gledajući izlog. Bilo je vreme da se smiri i osnuje porodicu...odlaganje je samo donosilo još veću nesigurnost po pitanju toga da li mu je sloboda važnija od svega. Pređe ulicu i uđe u veliku, raskošno opremljenu zlataru. Dočeka ga stariji gospodin i požele mu dobrodošlicu, ljubazno ponudi pomoć. Mirat se za trenutak zbuni jer do sada nikada nije kupovao verenički prsten, jedva izusti.
-Želeo bi nešto posebno i vredno za svoju buduću verenicu.
-Nije problem gospodine, izvolite ući ovde...uslužiće vas momak i imaćete dovoljno vremena da odlučite.
Otvori vrata prostorije pored pulta i pokaza rukom da uđe. Mirat se zahvali i pogleda u lepo uređen salon, zakorači i ukopa se u mestu. Pod salona krasio je tepih „Vanske noći". Okrete se naglo i obrati se prodavcu.
