Drhtala je kao prut ispod vela...stisnute usne sprečavale su napade plača. Sofija je pokušavala utešiti dok je i sama u duši bila prestravljena budućim zetom. Nikolas Stefanakis je bio jedini prosac. Izbezumljena od straha spremna na najgore gledala je u oči čoveka o kojem je mislila sve najgore jedva izgovorajući sudbonosno „da". Mnogo godina kasnije je saznala od Angeliki Nikosove rođake da niko nije imao hrabrosti zaprosti je zbog epiteta „ledena" i statusa „gazdine ćerke". To joj ni malo nije pomoglo u godinama koje su usledile i ako je bila gospođa Stefanakis. Mesecima je preživljala torturu od njegovih hladnih pogleda i ćutanja. Živela je kao u zatvoru u kućerini opasanoj bedemima na obrancima planine. Spavali su u odvojenim sobama i viđali se od pozne jeseni do završetka proleća. Leti je bio u Agios Nikolasu zbog sezone. Njegova porodica posedovala je dva hotela na samoj obali. On i Lukas su vodili posao.
Vremenom je doveo do ludila, od užasnog straha do bezumne ljubavi koja je pogodila istinom jednog jutra slušajući priče o njegovim avanturama sa strankinjama. Zatvori oči i suza joj skliznu niz obraz. Jedne vetrovite noći par meseci nakon venčanja ušao je u njenu sobu. U tami i potpunoj tišini prvi put je dodirnuo, prvi put je osetila njegov miris i ukus usana. Uhvaćena u zamku i nespremna ukočeno je ležala stiskajući ruke u pesnice plašeći se da ga dotakne. Suočena sa svim onim što je trebalo da se dogodi sa čovekom njenog života i iz ljubavi dešavalo se sa potpunim strancem. Ništa nije znala, umirući od stida osetila je bol koji je parao utrobu i stezala zube ne želeći pokazati slabost. Kako je vreme prolazilo opuštala se pod njegovim vlažnim poljupcima i opet stezala zube krijući nalete beskrajnog uživanja. Lagala je sebe da nikada ne može zavoleti čoveka koji je sve ono što je mrzela. Sklanjala je pogled sa njegovih širokih leđa i snažnih mišica...ježila se od krupnih šaka i jakih prstiju. Užasavala se gledajući ga raskopčane košulje mokrog od znoja dok na konju jaše terajući stado u planinu. Besnela zbog dugih pogleda zakovanih za njene grudi i bedra terajući je na pomisao da je nezasit i izopačen. Nikada sa njom nije progovorio više od dve rečenice i to samo ako se ticalo kućevnih stvari. Smatrala ga je sirovim i glupim sve do jednog popodneva kada je brišući prašinu naletela na diplome poljoprivrednog fakulteta...njen muž je bio priznat enolog (stručnjak za vino). Gomila zahvalnica je ispadala iz fascikle dok joj se ruka tresla gledajući zapanjeno u dokaz njegovog obrazovanja. Izletela je iz sobe poražena. Ona je za njega bila niko...sa njom je dobio pozamašno parče zemlje pod maslinama i retkom sortom vinove loze, to je sve što mu je trebalo. Sada je bio kralj planine.
U kuću je stigla nova snaja...Lukasova žena, Eleni. Devojka nežnih crta lica, svetlih očiju i smeđe kose, rodom iz Retimna. Radovala se iskreno jer je dobila prijateljicu i nekog sa kim će provoditi vreme. Nikada nije bila zavidna ali nije mogla sakriti bol svaki put kada bi videla sa koliko nežnosti njen dever prilazi ženi. Noćima se budila u znoju čekajući njegov dolazak...i ostajala do jutra gledajući tupo u olovne oblake shvatajući da je njen rok trajanja prošao. Ubrzo se kućom razlegao i plač prvog naslednika, Lukasovog sina Aleksandra, godinu dana kasnije na svet je došla i ćerkica Nika. Pomagala je oko beba duboko u duši povređena činjenicom da ona nikada neće biti majka. Prošlo je četiri godine, dovoljno vremena da shvati kakvu joj je sudbinu život odredio. I ono malo intimnosti je nestalo, sve manje ga je viđala i sve više slušala o njegovim izletima. Lukas i Eleni su joj bili najveća podrška govoreći da ne sluša zle jezike tvrdeći da je Nikolas dobar suprug. Njihove reči nisu ništa značile jer njegove oči su govorile ono što je bilo pitanje vremena kada će naglas izgovoriti.
Spusti ruku u džep od pantalona i izvuče nazar (amajliju, plavo oko). Steže ga u ruci puštajući suzama na volju. Čuvala je nazar kao grumen zlata jer to je bilo jedino što je vezivalo za njega. Svako dete je po rođenju od majke dobijalo amajliju kao zaštitu od uroka i zlih očiju pa tako i ona. Dugo godina ga je nosila uz sebe sve do jednog jutra kada je nepažnjom ispustila stakleni privezak na pločice. Satima je neutešno plakala užasnuta lošim predznakom jer sve što je zadesilo smatrala je usudom i zlom srećom. Nije imala srca baciti slomljeni nazar, spustila ga je na stočić pored kreveta i skupila snage da nastavi sa poslom. Tog dana je u kući vrvelo od radnika, spremala je sa ženama ručak i zauzeta oko posluživanja zaboravila na svoju muku. Prvi put je primetio njeno neraspoloženje i povukao za ruku dok je prolazila uskim hodnikom.
