Strahovit bol u glavi je probudi i ona otvori oči. Delićem svesti shvati da se nalazi u bolnici i uhvati je talas panike, spusti ruku na stomak i odahnu. Istog trenutka suze joj zamutiše pogled pri pomisli na razgovor sa Eleni. Cepalo je u grudima zbog saznanja da je uništila ljubav i izgubila Nikolasa. Trže je zvuk aparata i u sobu ulete sestra sa doktorom.
-Gospođo...kako ste?
Irini ih pogleda zbunjeno i odgovori.
-Dobro sam...samo me boli glava. Gde sam? I kako sam dospela ovde? – uplašeno upita.
-Sada ste dobro...u Heraklionu ste u bolnici, upućeni ste od lekara iz Agios Nikolasa. Imali ste povišen krvni pritisak i krvarenje, dovoljan razlog da vas upute kod nas.
-Da li je sa bebom sve u redu?
-Jeste...cilj nam je da vas držimo pod kontrolom do porođaja. Za sada je sve u redu. Ispred ordinacije su vaši rođaci, mogu vas na kratko obići.
Irini odahnu...umrla bi da se nešto bebi desilo. Toliko se radovala detetu jedva čekajući trenutak kada će ugledati svetlo dana. U sobu uđoše Eleni i Sofija. Obe je izljubiše vidno zabrinute.
-Uhhh...premrla sam od straha kada si pala sa stolice. Lukas te je na rukama odneo do kamioneta, svo troje smo preživeli agoniju. –Eleni bleda u licu tiho izgovori.
-Nisam ništa doručkovala a i bila sam pod stresom zbog mame, previše pritiska za kratko vreme.
-Verujem...idemo sad da te ne uznemiravamo. Ako ti nešto treba donećemo.
-Ne znam, niko mi nije rekao koliko ću ostati u bolnici. – jedva prevali preko usana. Sam pogled na Eleni je vraćao u prošlost i dane kada je bila srećna.
-Ne misli na to...bitno je da ste ti i beba dobro.
Prošlo je par dana od dolaska u bolnicu. Svakim danom osećala se sve bolje, ustajala je iz kreveta i šetkala po sobi. Jutros se javila Sofi, doći će joj u posetu oko podneva. Uze iz torbe novčanik u nameri da kupi nešto od sredstava za higijenu u maloj prodavnici u sklopu zdravstvene ustanove. Obuče ogrtač za dva broja veći ali jedina dostupna stvar sem spavaćice. I u poodmakloj trudnoći nekim čudom zadržala je lak i graciozan hod. Sa strane posmatrajući je niko ne bi rekao da je trudna sve do trenutka dok se ne okrene. Osećala se zdravom i jakom. Izađe u dugačak hodnik i krenu prema liftu, u momentu joj sinu da potraži doktora i pita kada će je otpustiti. Skrenu u manji hodnik i pročita ime na ordinaciji, kucnu i sačeka odgovor. Na „slobodno" otvori vrata i ukopa se u mestu...gledala je u poznati profil svog bivšeg muža. Čitava večnost je prošla dok je okrenuo glavu i uronio pogled u njen. Stajala je zakucana u mestu skoro nevidljiva u bolničkom mantilu bleda kao krpa sa raširenim očima i uzdrhtalim usnama. Njegove oči kliznuše po njenoj figuri i on polako ustade sa stolice. Kao kroz maglu začu njegov glas i nesvesno steže kvaku na vratima.
-Dobar dan Irena...
-Dobar dan...ti? Kada si...mislim...-nije mogla sastaviti rečenicu.
-Tu sam svo vreme od kada si stigla u Heraklion. Doktor je smatrao da je najbolje da te poštedimo stresa, s obzirom da bi te moj dolazak mogao uznemiriti.
Oseti stid, buknu u licu pri pomisli da svi znaju kakvu je glupost napravila. Kao da je pročitao misli nasmeši se i priđe izgovarajući.
-Ne brini, objasnio sam doktoru da si bila potrešena mojim poslovnim agažmanom u Kanadi. Zna da smo dugo čekali na bebu ali trenutno živimo odvojeno. Sem toga i majka ti je bolesna...sve to je uticalo da zvršiš ovde.
Lekar priđe i pipnu je za ruku mereći puls izgovori.
-Gospođo, hvala Bogu sada ste dobro. Sutra bi mogli kući.
