Kiša je padala kao iz kabla na Atinske ulice stvarajući ogromnu gužvu. Posmatrala je iz svog stana na Glifadi retke prolaznike ispijajući čaj iza stakla zatvorene terase. Volela je zime u ovom gradu jer su bile nepredvidive...smenjivale su se kiše, oblaci i Sunce. U paketu tri godišnja doba u jednom danu i uvek magično drugačiji u svakoj odori. Imala je na raspolaganju mesec dana za sredjivanje papira i selidbu u Koroni. Uz pomoć Aleksisa našla je pristojnu kućicu na obali mora udaljenu od centra par stotina metara zgodnu za stanovanje i otvaranje male taverne. Mesto je bilo lokalno i ne baš poznato turistima što mu je davalo na draži. Više je bilo samih Grka koji su želeli malo autentike, folklora i mira pa su pristizali za praznike i godišnje odmore iz većih gradova. Otvoreno more, nepregledni maslinjaci i kuće okrečene u belo sa plavim prozorima i vratima blještali su na letnjem Suncu delujući nestvarno. Na uzvišenju iznad samog mesta mala crkva u hladovini četinara oglašavala se na svakih sat vremena privlačeći zadivljene poglede. Vezala se za okolinu i ljude jer su bili pitomi i ljubazni prema strancima, gostoljubivi i opušteni. Prihvatili su je od prvog dana ne zapitkujući niti zagledajući...ovde niko ne dolazi živeti jer mu u životu sve ide glatko, ovde se dolazi samo iz jednog razloga...zaborava. Pružili su joj ruku prijateljstva ne pitajući za razloge, svako ima pravo stvoriti svoj svet i živeti život onako kako želi. Pogleda na sat...trebala je otići u kupovinu. Želela je iznenaditi Lisu pred put za Rim novom haljinicom. Aleksis je vodio ćerku na poslovno putovanje jer je preko cele godine bila u internatu i malo vremena su provodili zajedno.
-Lisa, nemoj se odvajati od Irine samo da čekiram karte. - Aleksis pogleda u ćerku i nasmeši se. Bila je danima uzbeđena zbog putovanja presrećna što će provesti par dana sa njim.
-Irini, baš mi je žao što ne možeš poći sa nama. Bilo bi nam zabavno.-dete je pogleda svojim neobično zelenim okicama i steže joj ruku.
-Neki drugi put...ovo je ipak vaše putovanje koje ste planirali mesecima unapred. Drago mi je da ti se poklon svideo i verujem da ćeš biti najlepša devojčica u celoj Italiji.
Ubrzo stiže Aleksis i ona oseti za trenutak tugu, njih dvoje su joj mnogo značili, smatrala ih je porodicom. I ako je bilo samo par dana u pitanju već su joj nedostajali. Sačeka da prijatelj spusti torbu, došlo je vreme pozdravljanja. Irini priđe i obavi mu ruke oko vrata, nasloni se na njega grleći ga iskreno i od srca. Želela je toliko toga reći i tiho izusti.
-Mnogo si mi pomogao, ti si moj jedini prijatelj i želim da znaš da te mnogo volim...- otvori oči za trenutak i sledi se. Preko njegovog ramena iznad gomile ljudi posmatrale su je poznate oči kao dva ponora. Isti nemirni pramenovi uokvirivali su muževno lice...u crnom kaputu visok i snažan stajao je kao jedino svetlo u moru nebitnih posmatrajući je nemo. Oseti kako gubi tlo pod nogama, nemoćno spusti ruke osetivši kako joj srce zastaje, usne gube boju u pokušaju izgovoriti još koju reč. Sve se pomeša, glasovi, ljudi...šarenilo boja i reči koje joj se zariše u grudi.
-Poslednji poziv putnicima Air Canade...let za Toronto u 21 h, molimo vas da krenete prema izlazu E 28.
U glavi joj tutnjalo, otvorenih usana i široko otvorenih očiju upijala ga je ne verujući da je sudbina još jednom bacila kocku na njeno polje. A onda surovo u zamahu podiže ruku zadajući joj poslednji udarac...okrenuo se polako i sa prebačenom torbom preko ramena nestao iza staklenih vrata.
Zamuti joj se pred očima, bljesak u uglovima od suza koje nikada do tada nisu imale takvu vrelinu. Imala ga je samo tren, mogla je bilo šta...želela je samo stisak ruke, jednu reč. Nije se dalo...nije trebalo rekla je sve što je imala. Otišao je sam...zauvek i bez reči. Nesvesno rukom prekri usne ukočeno posmatrajući mesto na kome je stajao.
-Irini, Iriniiii...draga, šta se dogodilo? Izgledaš kao da si videla duha? -Aleksis je prodrma videvši njeno bledo lice.
-Videla sam ga...Nikolasa...otišao je! - jedva izusti.
