-Agapios...izađi iz vode! – viknu sa terase male taverne.
Gledala ga je sa puno ljubavi dok je bauljao po pesku bežeći od Dolores. Njeno svetlo na kraju tunela i razlog postojanja u svim danima iza nje. Dete joj je donelo mnogo radosti i sreće, saznanje da na jednoj strani gubiš a na drugoj dobijaš očeličio je i pomogao da sagleda sve greške koje je platila samoćom. Svaka priča o ljubavi završi se dobro poznatim klišeom, voleli su se i onda shvatili da su zalutali, voleli se a onda je ljubav nestala jer život donese nova iskušenja. Ili su doživeli prosvetljenje i ostali da se drže za ruke u blještavom zalasku Sunca. Kako god bol jedini ostavlja ožiljke da nas podseti šta smo imali a izgubili, nemi svedoci bogatstva duše stečenog iskustvom i poznatom krilaticom „kada bi ponovo mogao, znao bih". Bila je sigurna da bi uvek bilo isto jer to smo što jesmo. Ne savršeni i posebni...do zla Boga sujetni. A suština je sasvim drugačija, duboko u duši smo kao deca, uplašeni i nemoćni suočeni sa istinom da život nije bajka. Mhmmm...sudbina, sigurno da jeste. Nesavršeno savršenstvo koje shvatimo nekad a najčešće nikad. Stajala je naslonjena na stub gledajući u jedino što je za nju bilo savršeno...u sina. Sa keceljom oko struka rasterećena teških tema i komplikovanih odnosa živela je u miru. Iz misli je trže ženski glas.
-Lepotice, ima li šolja čaja za ovu napaćenu dušu?
Okrete se i ugleda staricu sa drvenom kutijom punom drangulija. Ulična prodavačica stigla ko zna odakle čekajući retke turiste.
-Naravno... sada ću vas uslužiti.
Uđe u svoje carstvo, malu tavernu i uze kutiju sa čajem...bilje zamirisa prostorom i probudi čula. Laganim hodom priđe stolu i spusti šolju.
-Hvala...-baka zavuče ruku u džep prebirajući sitninu.
-Nemojte...ništa ne košta, jutros ste prva mušterija i drago mi je zbog toga. – spusti ruku na koščato rame.
-Ne mogu dete tako...dohvati po inerciji suvenir i pruži preko stola. Na belom stolnjaku zablista „nazar". Preseče je u trenutku bol nemo gledajući u predivno plavetnilo staklenog priveska. Nasmeši se i odmahnu rukom tiho izgovarajući.
-Nisam nezhvalna ali imam svoj nazar- okrete glavu i pogleda u Agapiosa.
-Shvatam...nisam vas želela povrediti. – stara dama se povuče i zaćuta.
Zatvori oči i vrati se u ne tako davno vreme.
„-Rezerviši mi kartu za petak. Vidimo se uskoro – pričao je na mobilni ispijajući jutarnju kafu u kuhinji."
Naslonjena na zid čula je razgovor. Došlo je vreme rastanka, držao se dogovora...reč je za njega uvek imala težinu. Taj dan nikada neće zaboraviti...nakon teških reči i svađe seli su kao odrasli ljudi i presekli. Ne, nije izgovorila čarobne reči, prećutala je duboko verujući da je zakasnila, istrošila je sebe i istrošila njega. Usta su joj bila puna gorčine a on je pustio da odluči sama kao i svaki put do tada. Volela ga je i on je voleo nju i nije im trebao nikakav zavet...njihova ljubav je bila ljubav na prvi pogled. Zalutali su, izgubili se u vremenu...sagoreli ostrašćeni u nemiru i odlučili se za jedan od klišea. Sa njim je nestala sva strast, sklopili su mir u ime ljubavi.Dobili su ono što su želeli, jedan dodir ruku i reči za kraj. Sve posle toga nije ni važno...imali su jedno drugo negde duboko skrivene u duši svesni da bol nikada neće prestati a olakšanje raskida brzo prestati."
-Seko...kada dolazite?-Sofi je uzbuđeno pitala nesvesna da viče u telefon.
-Za dva dana, milion puta si me pitala. – mirnim tonom odgovori.
-Ufffff...dosadna sam, jel da?
-Ne nisi...zaljubljena si i uzbuđena pred venčanje.-odgovori smejući se.
