Danas idem kod ocnog doktora na pregled, mozda ponovo budem mogla da vidim...
"Dobar dan, doktore"rekla sam srecno.Sela sam na stolicu i doktor je obavljao svoj posao.Nestrpljivo sam ceklala da nesto kaze ima li nade,da li cu moci ponovo da gledam, ali samo je cutao.
Sedela sam u cekaonici i cekala da se doktori dogovore.Dugo sam cekala i sad samo sto vec nisam zaspala.Cula sam da je neko seo pored mene,ali nisam obracala paznju.
"Zdravo,Mellanie"rekao je vrlo topao i nezan glas, meni vrlo poznat.
"Zdravo, znamo li se?"
"Koiko se secam radimo u istom baru, ali nisi htela da saznas moje ime..."
"Pa ni dalje ne zelim!"otkacila sam ga.
"Zasto si dosla ovde?"pitao je
"Mozda ne mogu da vidim pa sam dosla na pregled"rekla sam
Kroz smeh je rekao,"Nisam znao da moras da ides na preglede"
"E sad znas"
"A jeli sve u redu?"
"Ja...ovaj..."
"Kog djavola tebe zanima kako sam ja!?!"
"Samo sam se brinuo"
"Nemoras 'samo da se brines' jer me ni ne poznajes, nemoj da umaras svoj mozak..."
Smejao se svo vreme"Ja zato tebe....."
"Gospodjice Timberlake podjite zamnom"doktor ga je prekinuo u sred recenice.
"Vidimo se!"
"Mozda" odgovorila sam kroz smeh.
Onako sa stapom isla sam koliko sam mogla da prepoznam kroz hodnik
"Ovuda gospodjice Timberlake"doktor me uhvatio za ruku i odveo u neku prostoriju, a zatim mi pomogao da sednem na stolicu.
"Gospodjice Timberlake, kao sto zante razgovarao san sa ostalim doktorima i dobro razmislili, a zatim doneli odluku.A odluka je da nazalost..."
Izgubila sam svaku nadu, vise nisam mogla da slusam.Suze su se vec nalazile na mom licu.Ustala sam se i krenula prema vratima.
"Gospodjice Timberlake cekajte..." stala sam,a zatim ponovo otisla da sednem. "Nemojte tako brzo da gubite nadu, vase sasnse da ponovo progledate su 99, 99%"
Vrisnula sam, nisam mogla da verujem, napokon posle pet godina gledanja tame napokon cu moci ponovo da gledam!!! Boze hvala ti!!!
"Ali taj 0,01% moze sve da promeni, ali morate da imate veru i nadu da cete ponovo gledati."
Bila sam presrecna, ponovo cu da gledam ovaj svet i da se divim sto vise necu gledati tamu, vec svetlost, ali taj 1% moze sve da promeni.
Onako sva ponosna i srecna isla sam u bar.Anna i Tea potrcale su prema meni, kao da su osecale moju srecu.One koje su uvek bile tu za mene, razumele me i pomagale mi, moje najbolje drugarice za koje znam od kako sam se rodila, one koje me nikada nisu napustile kada mi je bilo najteze, one koje su mi pomogle da prikupim novac za svoju operaciju, kao i mnogi ljudi, i to nikada necu zaboraviti.
Nadam se da ce vam se svideti ova prica, nastavak ce brzo....Mozda ce mi ponekad trebati duze da napisem nastavak zbog skole....:-(
Molim vas vote-ujte i komentaristite!!!! Volim vas sve punoo!!!!♥♥♥♥♥♥♥♥
