Slaba tačka

18

Moram priznati da sam očekivala drugačiju reakciju od Lucifera, ovaj opušteni stil nikako nisam predvidela. Vratili smo se kući i odmah mi je predložio da odvedem Tesu kod mojih roditelja, jer oni su dobri ljudi i nisu zaslužili da krijem dete od njih, to me je pogodilo jer nisam krila dete od njih, volim svoje roditelje ali morala sam da odem. Očekivano, bili su šokirani, moja majka se onesvestila na trenutak a onda sam osetila još veću krivicu. Nisam mogla da im kažem istinu. Kako?

Znate ja sam u vezi sa ubicom, stalno žele da ga ubiju, povremeno ga ustražuju, malo mene kidnapuju ali to je redu jer se mi volimo.

Nijedan roditelj na ovom svetu ne bi to želeo za svoje dete jer i ja sam roditelj i sve što želim jeste da moje dete bude dobro, da bude srećno, da bude živo.

Objašnjavala sam, da ne kažem lagala, jako dugo, i dalje im nije bilo jasno zašto sam rodila dete ne obavestivši ih ali kada je tata shvatio da neće dobiti objašnjenje rekao je mojoj majci da me ostavi na miru, on je nešto naslućivao ali ni sam nije znao šta. Te večeri je mnogo toga postala siva zona i shvatila sam da su bezbrižni dani prošli, to me je strašno ljutilo.

. . .

Lucifer je došao po nas, iako momci nisu patrolirali videla sam ih - ful obezbeđenje, ogroman auto i on u odelu. Popričao je malo sa mojim roditeljima a kako je bilo kasno krenuli smo kući.

Tesu sam odmah stavila na spavanje, bila sam nervozna jer su moji roditelji ljuti na mene i nisam želela da prenosim svoju nervozu na nju.

Bilo mi je potrebno piće i uzela sam ga.

- Težak dan? – pita me Lucifer.

Ignorišem ga jer, naravno, krivim njega.

- Proći će ih, na kraju će ti oprostiti.

- A kako? – iznerviram se.

- Lagala sam ih, skrivala se on njih, izmišljala bedne izgovore... oni nisu glupi.

- Onda nije trebalo da bežiš i lažeš – kaže ledeno.

Spustim čašu na sto i prekrstim ruke na grudima.

- A šta je trebalo da kažem? Mama, tata moj dečko je ubica, mene su kidnapovali dva puta, policija me ispituje, ucenjuju me i zato sam pobegla. Jel ti treba da im kažem? Usput, pronašao me je i dovukao nazad sa detetom protiv moje volje.

- Ti si krila dete od mene! – viknuo je.

- Moju ćerku! Ja jesam sve to što si nabrojala ali nikad te nisam lagao.

- Ja nisam imala izbor jer mi ga nikad ne daješ! – vičem i ja.

- Ne daješ mi da živim, ne daješ mi da odem, ne daješ mi pravo na izbor! Zbog tebe lažem sve ljude oko sebe, ni sa kim mogu da razgovaram...

- Sa mnom imaš dete – prekida me.

- Sa mnom si izgubila nevinost, mene voliš, i pticama na grani je jasno da sam ja lud za tobom... zar to nije najvažnije?

- Nije najvažnije! – viknem pa se ugrizem za jezik. Dete Alegra.

- Šta je onda važnije? Prosvetli me.

- Ne želim te u našem životu iz jednog prostog razloga.

- Kog?

- Jednog dana ćeš otići i nećeš se vratiti. A jel znaš šta ću ja da radim? Čekaću te, čekaće te i Tesa, naravno ukoliko pre toga ne završim u zatvoru zbog saučesništva a moje dete završi u sistem, ponovno naravno ako nas pre toga ne ubiju.

Kako ne može to da shvati?

- Alegra to se neće dogoditi – uverava me.

- Hoće.

- Neće – tvrdi i kreće ka meni.

- Šta misliš zašto tolerišem sve ove tvoje gluposti?

Gluposti?

- Zato što znam da me uprkos svemu, ti voliš. Osim toga ja uvek znam gde si, znam i kad si kidnapovana, znam ko te kidnapovao, znam ko me juri... sve to rešavam u momentu. Ne možeš li samo da se zadržiš na tome? Treba da mi veruješ kada ti kažem da ću sve da rešim.

Zaista nisam znala šta da odgovorim a srećom i nisam morala jer se Tesa probudila, čujem je kako plače.

Prođem rukom kroz kosu i krenem ka sobi. Pronađem dudu koju dam Tesi i samo je zagrlim. Duša moja.

. . .

Tesa spava a ja sedim pored nje. Prosto ne znam šta da radim, mada sa druge strane i ne mogu ništa da uradim. Ja nisam zarobljenica ali sam zarobljena. A moje dete? Kakav će život ona imati? Nisam toliko zla, Lucifer je oduvek bio dobar prema meni i nimalo ne sumnjam da će biti takav prema njoj ali ne mogu da ne brinem.

Lucifer ulazi u sobu i sklanja jastuk kojim sam zagradila Tesu sa druge strane, legao je pored nje i poljubio je u čelo.

- Savršena je – kaže tiho i krivica me pojede. Ona jeste savršena a on je savršen sa njom.

- I ima moj nos.

- I tvoj stav – dodam.

- Mora da dobije sve što želi u trenutku – nasmešim se.

- Mi smo porodica zar ne? – pita me.

- Vi ste moja porodica. Ha. Nikad nisam imao porodicu – čudi se sam sebi.

Namrštim se jer Lucifer nikad ne govori o porodici. Nikad.

- Porodica je komplikovana.

- Ja mislim da je divna.

- Na osnovu čega? Upoznao si Tesu juče.

- Jednostavno znam. Ja ću vas čuvati, uvek. Možemo da nabavimo psa ili mačku, ne bolje pas. Treba nam kuća, velika kuća sa još većom ogradom, porodični automobil, treba da joj kupimo i igračke, da treba nam ogromno dvorište...

Slušam njegove planove koji deluju idilično, pun je optimizma što je čudno za nekog ko se bavi ubijanjem ljudi.

- Odlutala si – primećuje.

- Samo te slušam.

- Ne mogu da te pustim da odeš Alegra – izdahnuo je.

- A tek sada kada imamo ćerku... Nisam lud.

- Znam da nisi lud – zna on odlično šta radi.

- Ja jednostavno ne mogu da zamislim život u kome se ne vraćam tebi.

I kako posla da ga ne volim? Kako da teram inat?

- Imam stotinu lica ali samo jedno srce, i ono je tvoje. Možeš ponovo da pobegneš nisi zatvorenik ali ja ću te opet pronaći i vratiću te natrag, sebi. Neću odustati, ja ne umem da odustanem.

- Zašto govoriš ovakve stvari? Činiš moju odluku težom nego što jeste. Mrzim kad zbog tebe sumnjam u sebe. Znaš da imam pravo.

- Znam – priznaje i odahnem.

- Ali i pored toga ne mogu da te pustim, ti si sve što imam u životu, ti i sada Tesa. Rizikuj sa mnom. Mogu da te nateram da ostanesš i učiniću to ali želim da odluka bude tvoja. Ti si moja slaba tačka i dok god sam živ to se nikad neće promeniti. Ostani.

Izdahnem umorno i samo spustim glavu na jastuk, gledam u njega preko Tesinog nosa i gledajući ga, zaspala sam.