Princ tame -ZAVRŠENA-

Četvrto poglavlje

Elena je zamišljeno sedela u jednom kafiću i čekala deku da dođe, kako bi se videli. Shvatala je zbog čega njen otac ne želi da ona ima ikakav kontakt sa svojim dekom, ali njen stric ju je kao malu vodio sa sobom, to je bila njihova tajna i ona je zaista zavolela tog naizgled grubog, a u stvari veoma nežnog muškarca. "Deko...", promrmljala je, ustala i jako ga zagrlila kad joj je prišao.

Uzvratio joj je zagrljaj, pa je poljubio u teme. "Da čujem, šta je bilo tako hitno?", radoznalo je upitao kad je seo, naručio im piće i kad se konobar okrenuo i otišao.

"Šta znaš o Magdaleni Domak?"

Pogledao ju je skupljenih očiju. "Kakve ti veze imaš sa njom?"

"Rećiću ti, ali mi prvo odgovori."

Uzdahnuo je i zapalio cigaretu. "Vrlo odlučna, borbena i lepa mlada dama. Strah i trepet za one koji joj stanu na žulj, ali isto tako, život će dati za one koje voli, to sam video svojim očima. Vidiš, za razliku od tvoje bake, ona je na sve načine pokušavala da izvuče svog muža iz zatvora i u tome uspela. Zvali su je ruke Đavola, u suštini, ona to i jeste, sam nečastivi, za ljude poput tvog oca, ali u našim krugovima je veoma cenjena i svi žele saradnju sa njom."

"Vuk Domak je..."

"Njen sin, još nisam imao tu čast da ga upoznam, ali kažu da je oličenje svog oca, po izgledu, a da ima majčinu narav. Zašto te sve to interesuje, Ele?", nežno je upitao.

"Upoznala sam Vuka, mnogo mi se svideo, ali..."

"Ali te muči šta će tvoj otac reći na to?" Klimnula je. "Koliko je ozbiljno?"

"Tek smo se upoznali. On neće obaveze i da se veže za nekoga."

Klimnuo je. "Razumem, a ti?"

"Ne znam."

"Slušaj me, Ele, mnogi iz našeg okruženja tako žive, ne zato što su bezosećajni, čak ne ni zato što tako žele, ali je to način da spreče da se vežu za neku osobu, jer se zna gde i kako većina završi. U zatvoru, ili mrtvi."

Uzdahnula je. "Pozvao me je u Moskvu sa sobom."

"To mi ne deluje kao neobavezno.". promumlao je.

Elena je uzdahnula. "Čudan je, deko. Imam osećaj kao da..."

"Kao da beži od toga da se veže?"

"Mhm, prvo sam mislila da to ima veze sa njegovim roditeljima, ali sad kad si mi ovo ispričao mislim da sam pogrešila. Šta da radim?"

Uzdahnuo je. "Ne znam, Ele, najbolje je da sama sedneš i razmisliš da li možeš da se nosiš sa tim ko je i šta je on, ali bez emocija, koje te vuku ka njemu. Zbog sebe, a i zbog njega.", nežno je rekao.

Klimnula je glavom. "U pravu si, deko."

To veče Vuk je sedeo sa još nekoliko momaka u "Đavolu", kad mu je prišlo obezbeđenje kluba. "Gazda, izvinite što Vas prekidamo, ali neki Iličić želi da Vas vidi."

Vuk se namrštio. "Nikola Iličić?"

"Da, gospodine."

"Pustite ga.", promrmljao je. Duboko je uzdahnuo, pretpostavljao je zašto se ovaj čovek večeras pojavio ovde. Ustao je kad je ugledao krupnog, visokog i dobrodržećeg muškarca kako ide prema njima. Krenuo mu je u susret. "Gospodine Iličiću, dobro veče.", ljubazno je rekao i pružio mu ruku.

Iličić je prihvatio ruku. Na prvi pogled mu se momak svideo. "Dobro veče, gospodine Domak."

"Vuk, hoćete li da sednete sa nama?"