Princ tame -ZAVRŠENA-

Sedmo poglavlje

Bilo je nešto posle jedanaest kad je Elenin avion sleteo na aerodrom u Moskvu. Prošla je carinu i odmah ugledala Vuka kako je čeka.  Bio je baš upadljiv i među tolikim narodom, nije mogla a da ga odmah ne primeti. Prišla mu je. "Hej...", promrmljala je.

"Hej, lutko. Jesi li za tu kafu, pre nego što te odvedem kod moje majke?"

Elena se nervozno nasmejala. "Naravno, mislim da bih odložila još koji sat pre nego što je upoznam.", progunđala je.

Prasnuo je u smeh. "Nije ona tako loša kako pričaju, Elena. Samo za one koji joj se zamere.", dodao je kad ga je nepoverljivo pogledala.

Osmehnula mu se. "Videćemo."

Zaustavio je taksi, pa joj otvorio vrata, kako bi ušli, dok je taksista ubacivao njen kofer u gepek. "Dokle, gospodine?"

"Crveni trg."

Taksista je klimnuo glavom i pokrenuo auto. Elena je zadivljeno gledala u Moskvu, okupanu toplim, popodnevnim suncem. "Nikad nisam nešto bila impresionirana Moskvom, do sad. Mnogo je lepša uživo, nego na slikama."

Vuk se nasmejao. "Meni je najpeša zimi, lutko. Onda zaista dobije onu svoju pravu čar.", promrmljao je.

Klimnula je glavom. "Mogu da zamislim. Gde idemo?"

"Na Crveni trg, odatle ćemo prošetati do moje kuće, nema deset minuta peške."

"Opa, visoko.", promrmljala je.

Nasmejao se. "Sve ćeš shvatiti kad vidiš Magdalenu.", rekao je cerekajući se. 

Uskoro su bili na Crvenom trgu, izašli su iz taksija, uzeo je njen kofer i povukao ga za njima. "Vau...", rekla je kad ju je uveo u jedan kafić. Sav u crno belim, elegantim tonovima, veoma intiman, ali i veliki. 

"Dođi.", promrmljao je, pa je poveo ka suprotnim vratima. Uskoro su se nalazili u bašti restorana, koja kao da se nije nalazila u centru grada, već u ogromnoj šumi. Svuda između stolova su bila posađena drva, a baštu je okruživala visoka živa ograda, uz koju su se puzale ruže puzavice raznih boja. Izvukao joj je jednu stolicu, pa seo na stolicu suprotnu od nje. Došao je konobar, naručiji su po kafu i limunadu i on je otišao. "I?", nasmejano je upitao.

"Fenomenalno je, nisam znala da ti posećuješ ovakva mesta."

Nasmejao se. "Kafić  majčinog mog strica, u stvari, strine. Ona je sve ovo uradila i od ovog kafića napravila ovo. Ne bi verovala koja je ruševina bio kad su ga uzeli.", promrmljao je.

"I ona se bavi istim poslom, kao i vi."

Prevrnuo je očima i odmahnuo glavom. "Ne, ona je hirurg."

Elena je klimnula glavom. "Njeni roditelji..."

"Ovde se roditelji ne mešaju svojoj deci u izbor, uvek su ga poštovali, kao i moje roditelje, a i oni su njih."

"Znaju..."

Vuk se zasmejao. "Svi znaju ko su, ali su dobili azil i to je to."

Klimnula je glavom. Po njenom mišljenju, to nije bilo u redu, nije bilo pravedno, ali je rešila da se ovog puta ujede za jezik. Ako je rešila da mu da šansu, morala je svoje predrasude da zadrži za sebe. "Razumem. Malo je čudno biti ovde sa tobom.", promrmljala je.

Izvio je obrvu. "Pozitivni čudno, ili negativno čudno?"

Slegnula je ramenima. "Ne znam, to ću moći da odlučim tek kad odem odavde, Vuče.", mirno je rekla. 

Klimnuo je, konobar je doneo narudžbinu, a onda je pogledao u oči. "I, zbog čega si želela da se vidimo?", direktno je upitao.

Uzdahnula je. "Zato što mislim da smo oboje ishitreno izgovorili i uradili neke stvari, zbog ponosa i ega, pa smatram da bismo to mogli da ispravimo, ako želimo, naravno.", promrmljala je. Ona je želela, ali nije znala da li on želi i da li ga dovoljno privlači da bi pristao da i posle svega nastave tu kombinaciju.