Beg

Jedan

Andrija, Kaća i ja smo već dobrih mesec dana stanovnici hostela prigradskog naselja velikog grada. Skoro pa svakodnevno gledam jedna te ista lica koja u meni vide ludaču koja je došla iz velike i bučne sredine u učmalo naselje.
I dok guram kolica kroz lokalnu samoposlugu, svako od njih me za nešto osuđuje.

"Dobar dan, komšinice! Kako smo danas?"

"Odlično! Evo, baš danas imam razgovor u kancelariji za urbanizam!", odgovaram Milici, dosadnoj kasirki, pa se pitam nešto... Ako je znala da namontira akrilne nokte, pa greši brojke dok mi kuca na kasi, kako joj niko nije rekao da su sapuni i dezodoransi na trećoj gondoli?

"Ne znam kako si se odlučila da kupiš tu ukletu kuću! Ti si žena, urbana i vidi se obrazovana. Šta će ti ta kuća?"

"Ako ti kažem, hoćeš mi obećati da nećeš reći dalje?", pitam, a ona mi zaverenički namigne.

"Ja sam lovac na nadprirodno, a za kuću i šumu sam čula da ih opsedaju duhovi! Hoću da ih lovim!", kad mi kažu da sam luda, neka barem imaju i za šta da pričaju...

Milica mi odmahuje rukom, potvrđuje ono što već znam i bez reči pakuje mi bakaluk.
Lovac na nadprirodno, možeš misliti...

A plan mi je sasvim drugačiji.

Unosim konzerve koje sam kupila, Kaća i Andrija me čekaju sa kafom i rekla bih, nisu najsrećniji...

"Ko je sad umro?", pitam s vrata.

"Baba će! Deda tvrdi da luđu ćerku nije mogao da ima!"

Andrija gleda u Kaću, Kaća u mene, a ja u oboje. Ping Pong, ali tako je. Što se mene tiče, trebala je odavno da se izvrne, ali nisam htela da kažem pred decom.

"Kaća, našla si posao ovde?"

"Jesam, mama..."

"Ti Andrija, pristao si da kreneš s nama i odgovara ti ista škola koju si pohađao i tamo? Mogao si da ostaneš!"

"Tako je, mama!"

"Da li vas potriše nešto od ovog što smo uradili?"

"Ne naročito, pogotovu sad. Mislim da je bilo dosta!", Kaća i njen racionalni um je bio uvek tu kao opozit mom romantičarskom.

"I ja mislim da je bilo dosta. Šta mislite da iznajmimo jedno stanče za ovo vreme dok ne krenu radovi na kući i ne osposobimo je? Dosta mi je hostela!"

"Slažem se!", jednoglasno su uzviknuli oboje i to me posebno obradovalo.

Kada su moja deca postala ovako mudra, pitam se dok vršljam po ono malo gardarobe koju imam, a da je pristojna!
Celog sam života bila kancelariski pacov sa radnim vremenom od devet do pet, a pri tom, od odeće sam imala samo sive, smeđe i teget kostime, jer takve su boje i modeli bili prihvatljivi u firmi.
Prvo što sam uradila kada sam rešila da odem u pizdu materinu bilo je bacanje svega toga. U zapaljen kontejner!
Svaka suknja, blejzer, sve. U vatru!

Sada naravno nemam šta da obučem, a čeka me neki lik u kancelariji za urbanizam...

Znam i šta će da me pita, što mi treba dozvola za renoviranje kuće.
Treba mi! Treba!
Jednostavno, želim da sa njom uradim nešto što će ostati mojoj deci...

"Mama? Mislim da treba da se javiš dedi."

"Pametnice moja. Javiću mu se, ali kada ja budem htela...", ljuta sam na svog oca i njegovu ženu koja se mojoj deci predstavlja kao baka.
Ljuta sam, jer kada mi je trebao oslonac, podrška, kada mi je trebao otac on ti nije bio.
Ali su zato moja deca bila moj najveći oslonac i podrška naročito u ovim danima ludila.