Beg

Dvadeset i dva

Nikada se bolje nisam naspavala nego sad. Udobnost svog kreveta ne bih menjala ni za šta, osim možda što bih ovaj jastuk zamenila Adamovim grudima. I možda bih više volela da mu sada dodrujem vlažnu kožu nego ovu tkaninu sofe...
I možda...
Ali ja nisam na sofi u svojoj dnevnoj sobi, ovaj krevet je mekši, prijatniji, nije sofa...
Svesnost o stavrima oko mene polako me budi, znam da je glavobolja ovog puta bila paklena, ali ne sećam se da sam ovako spavala ikad!

"Majko, ne pokušavaj da pričaš, važi?", Katarinu čujem i kada napokon otvorim oči shvatim da me bombarduje belina sterilnih zidova prostorije u kojoj se nalazim.

"Šta.."

"Rekla sam ti da ne pričaš! U bolnici si, nije ti bilo dobro, primila si infuziju, malo lekova za izmokravanje da smanje pritisak u glavi i ostaješ do sutra. Sve ostalo je dobro. Ispred je horda što besnih, što zabrinutih, tako da ti je moj savet da se opet onesvestiš!"

"Šta sam sad uradila?", jedva govorim jer su mi se usta osušila.

"Nisi ništa, delimično. Delimično svašta. Nisi spalila kuću, potopila ili slično, ali mislim da prvo treba da pričaš sa Andrijom. Teško mu je."

Tačno, Andrija. Poslednje čega se sećam pre patosiranja na sofi je razgovor s njim. Rekla sam mu za Adamovu tragediju, neko ga je napao da sam Adamova ljubavnica. Bože, to dete ima da presvisne!

"Neka uđe, ali samo on."

"Samo on?"

"Rekla si da ima mnogo besnih!"

"On je besan mama. Lekar će pričati posle sa tobom o detaljima, a sada razgovaraj sa Andrijom. Objasni mu da nije njegova krivica."

"Katarina, kakva njegova krivica?", već se ljutim, ne znam šta se desilo imala sam prekid filma!

"Nije mogao da te probudi..."

Katarina se odselila, ja dovela momka u kuću, on slomio ruku, pošao u novu školu..  Naravno da mi nije lako, sigurno se oseća bez veze! Stvarno moram da mu kažem da nije kriv, bila sam iscrpljena.

Andrija je polako ušao u sobu, mislim da se plaši da će me izgubiti. Koliko god da porastu, retko odrastu a da izgube osećaj privrženoati za svoje roditelje. I ne samo sinovi, već i kćeri. Retko gde se odalje do te mere da su ravnodušni, mislim da se takve stvari dešavaju samo kada se zamere ili ima toliko zle krvi među roditeljima i decom.
Mislim, Rade je primer.
Koliko god mi bio govnjiv otac, koliko god on bio sebičan, otac mi je i drugog nemam. Verovatno bih i za njega otišla kući da ga posetim u bolnici, samo ne istog trena kao što sam to uradila za pokojnog svekra.

"Kako si?", pitam s osmehom.

"Ja tebe treba da pitam!"

"Dobro sam mali. Šta te muči?"

"Ispao sam kreten. Mama, nikada se nisam palio na te seoske gluposti, ali nije prvi put da čujem da je Adam oženjen. Mislio sam da te laže. Izvini, ali  kada si mi rekla istinu... Ispao sam kreten. Mama, molim te da mi oprostiš!"

"Ti misliš da imam šta da ti opraštam? Ne, nemam. Postupio si onako kako bi svako, refleksno! Povrh svega, svi smo živeli s Petrom, ne želiš reprizu. Drugo, ja sam lepo pitala imate li neki problem s tim što smo Adam i ja zajedno. Kaća se zezala, dala nam prostora jer je Sarina kuća prazna. Ti si bio ok i mislim da smo taj most prešli. Jedino te molim da ne bi bilo više ovakvih situacija da smireno pričamo, a ne da se nerviraš."

"Rekli su ispred da moraš da odmaraš i klonoš se stresa!"

"To i tebi savetujem, kloni se stresa. Nego, ko je pričao o Adamu i meni?"