Beg

Trinaest

Gust smrdljiv dim kuljao je kroz otvoren prozor moje kuhinje dok sam trčala da otvorim sve ostale otvore prizemlja kuće.
Zamislila sam se, nisam primetila ni u jednom trenu da sam ostavila zauljen tiganj na šporetu, ulje se pregrejalo, tiganj počeo da gori, ulje da pomaže sagorevanju.
Smrad me je trgnuo iz mojih nepoželjnih misli, bacila sam brašno preko tiganja, napravila još jače sranje.
Kašljala sam nezaustavljivo, kada sam čula jak zvuk, nešto između vode pod pritiskom i pene za kosu.
Moje crno snoviđenje držalo je protivpožarni aparat, onakav kakav imam u automobilu i prskao po celom šporetu.

"Ne treba tebi niko drugi, dovoljna si samoj sebi!", komentar, ni malo prijatan s njegovih usana, tačno sam znala šta znači.
Pruža mi čašu vode, a ja znam da mi kuhinja prvo nikada nije bila prijatelj, drugo, da više u nju neću kročiti, sem da skuvam kafu, ili vodu za testenine!

"Hvala, Adame!", i tek onda primetim, mog tamnog viteza nema.
Nosi belu majicu i crveni kombinezon spušetenog i vezanog donjeg dela oko struka. Duboke čizme, a na ramenima mu stoje tregeri.
Adam je vatrogasac!
Ej, živote, robijo bez kraja, čovek koji pali svaku ćeliju mog tela, sagoreva je i ugljeniše do neprepoznatljivosti, briše sva sećanja svojim postojanjem, ujedno zna i da gasi vatru, svuda, ali moju ne može.
Ona se ponovo raspirila i preti da me stihijski proguta!

"Stvarno moraš da paziš, Ema. Kimšije su videle dim, verujem da su se većina uzmemirili posle onog od sinoć, odmah su me pozvali. Pazi..."

"Posle onog od sinoć, od noćas, ja sam samo rasejanija", aludiram na drugačiju stvar, a opet, istu. On misli na lomljenje vrata, ja mislim na lomljenje tela.

"Misliš da si sama u tome? Moram da te obavestim, nisi!", njuši mi kosu, ponovo je blizu, opasno, vrelo blizu.

"Mama!", Kaća je poput furije uletela u kuću. Smena joj je odavno gotova, ako je suditi po satu, verujem da se izbezumila kada je videla dim da izlazi iz kuće.

"Mama, šta je sada stradalo?"

"Šta misliš?"

"Ne miriše na jaja!", mršti nos, pa pogledom skače s Adama na mene.

"Nisam stigla da ih stavim na tiganj!"

"To možeš samo ti!", poraženo, a opet znam da to glumi, seda na stolicu u trpezariji i nastavlja da gleda Adama.

"Dakle, mister kalendar vatrogasne stanice! Majki, dobro si prošla, Adam može da napiše da si opasna po okolinu kada su pored tebe šporet i jaja!"

"Katarina!"

"Nemoj Katarina, mama! Prošli put si kuvala jaja. Kuvala. U loncu. Sa vodom! I sećaš se šta se desilo?"

O, da, sećam se i obe počinjemo da se smejemo.
Stavila sam lonac vode i deset jaja da skuvam za meze.
U jednoj sam ruci držala krpu, u drugoj kašiku da mi bude mikrofon.
Pevala sam i skakala dok nije zazvonio telefon. Razgovarala sam.
Onda sam otišla da piškim.
Onda sam izašla iz stana da pokupim roštilj za goste...
Da, tog dana sam kuvala jaja.
Bila su sto posto skuvana!

"Morale su tvoje koleginice da idu kod deda Miće u kuću, jer naš stan nismo mogli da izvetrimo!"

"Smrdelo je na oprljenu kosu i spaljena jaja!"

Adam je samo odmahnuo glavom slušajući nas dve. Verujem da se pitao kako je upao u ovu priču, ali bio je dovokjno džentlmen da mi samo ostavi broj telefona u slučaju da opet kuvam.

Samo ako kuvam?
Nije mu palo na pamet, da bi možda, ali možda trebao da kaže još nešto?
Bilo šta?
Ne može da mi kaže da nisam sama, onjuši mi kosu i u roku od odmah navuče onu njegovu "ne jebem živu silu" facu?
Možda nisam sama u problemu, ali žarko želim da znam na čemu sam sa njim!