Nedodirljivi

Četrnaesto poglavlje

Loris P.O.V

Prošlo je 2-3 dana od kada nisam viđala Lea. Nije dolazio u školu. Prosto je 'nestao sa lica zemlje'. Isto kao i Sergio. Nisam ga videla skoro mesec dana.
Trenutno se nalazim u školskom holu dok gledam u ulazna vrata škole očekivajući Lea.

"Tobias." - Gurnem ga blago laktom, te me on zbunjeno pogleda.

"Koliko ćemo se još dugo pretvarati da smo zajedno?" -

Kažem tiho dok stajem naspram njega. Priđem mu dovoljno blizu tako da fali centimetar da nam se nosevi dodirnu.

"Koliko god hoćeš, lepotice. Znaš, video sam jednog dečka kako me odmerava." - Kaže uz uzdah, te svoje ruke stavi na moj struk.

Približi me još više sebi te se naše usne spoje.
Nakon nekoliko sekundi se odvojimo, ugledavši Tobiasov besan pogled.

"Došao je tvoj princ." - Kaže uz kolut očima dok gleda preko mog ramena.

Okrenem se ka vratima škole i ugledam Lea. Iz daljine sam mogla videti njegove prevelike podočnjake, kao i bradu staru nekoliko dana. Hodao je hodnikom kao besmrtnik, dok su na njemu bili pogledi svih prisutnih.
Valjda su od njega navikli da bude pravi šmeker, uvek doteran i nasmejan.

Šta mu se desilo?

Kada me pogleda svojim krvavim očima, odmah skenem pogled.

Je l' on to plakao?

Bio je slomljen.

Odjednom, onaj udarac od njega sam zaboravila. Sva moja mržnja prema njemu je prešla u sažaljenje.
Odavno je prošao pored mene, te sam nastavila da gledam za njim.
Koraknem prema njemu, ali me Tobiasova ruka na mojoj podlaktici zaustavi.

"Nemoj." - Kaže oštrim tonom.

"Zašto? Jebeno je slomljen." - Zaključim tužno dok i dalje gledam Lea.

"Moram." - Kažem brzo, te se odmaknem od Tobiasa.

Ugledam razočaranje u njegovom pogledu, ali potvrdno mahne glavom.
Krenem ka Leu, te ugledam jednu devojku kako mu prikazi. Zaustavlja ga, te mu pomiluje lice rukom. On je hladno, ali ne tako snažno, odgurne od sebe.
Nakon toga, on se okrene iza sebe i ugleda poglede usmerene ka njemu. Kao i moj pogled. Leo odmahne glavom, te se vrati ka izlazu iz škole. Prođe pored mene ne pogledavši me. Jako stegnem pesnice, te udahnem duboko.
Neću dozvoliti da moj ponos pobedi. Dovoljno je ljudi ispaštalo zbog ponosa.
Leo izađe iz škole, te krenem za njim.

"Leo!" - Viknem glasno, te se zaustavi.

Priđem mu, te stanem naspram njega. Ugledam mu suze u očima, na šta se totalno zbunim.

"Šta se desilo?"

Bez odgovora me jako privuče u zagrljaj. Ovo me još više zbuni. Šta mu se to, dođavola, dešava?
Uzvratim mu zagrljaj polako i nežno.

"Ponašam se kao pička." - Kaže hrapavim glasom dok se odvaja od mene.

"Ne, Leo. Ponašaš se kao čovek sa osećanjima." - Kažem oštro, dok ga skeniram pogledom.

Stvarno je u lošem stanju.

"Sad želim da..."

"Sergio je mrtav." - Prekine me usred rečenice.

Leo P.O.V

"Šta..?" - Upita drhtavim glasom.

"To stvarno nije za šalu. Leo, molim te reci mi da se šališ."
Odmahnem glavom dok gutam knedlu.