Nedodirljivi

Deveto poglavlje

UTORAK - JUTRO

Loris P.O.V.

-
Pospano uđem u školsko dvorište, te odmah ugledam Lea u okruženju nafuranih devojaka. Zakolutam očima i nažalost, prođem pored njih jer nisam imala drugi put da uđem u školu.

Ostavim stvari u školski ormarić i uzmem knjige koje su mi potrebne za prvi čas. Krenem ka učionici, jer je ostalo još pet minuta do početka časa. Većina učenika je ušlo u učionice, samo se par njih u žurbi kretalo hodnikom ka istim.

Odjednom osetim nečiju ruku na mojoj podlaktici, te se namrštim i zbunjeno okrenem. Zakolutam očima kada ugledam mangupski, blistav osmeh.

"Šta hoćeš?" - Kažem kada istrgnem ruku iz njegovog stiska.

"Nisam znao da ideš u ovu školu." - Kaže, te ja mahnem glavom.

"Aha, dobro. Šta ti tu ja mogu?" - Smoreno kažem.

On se široko osmehne, na šta ja ponovo zakolutam očima.

"Kasnim na čas." - Brzo kažem, te se okrenem ka peti i krenem ka učionici.

"Čekaj, čekaj." - Kaže, te me neočekivano jako povuče ka sebi.

Telom udarim od njegovo, pa nedugo zatim osetim njegov prelep miris parfema.

Nenamerno stavim ruke na njegove grudi, na šta se on osmehne. Još malo jače me privuče ka svom telu, te jako stegnem vilicu.

"Leo, pusti me." - Tiho kažem kroz zube, na šta on mahne glavom uz smešak.

"Kako to da mi znaš ime, lepotice?"

"Kako neću znati? Ipak si ti glavni šmeker u školi... Ustvari u celog Veneciji."

Provokativnim glasom kažem i odvojim se, pošto je polako počeo da popušta.

Nedugo zatim zazvoni školsko zvono za početak časa. Tiho opsujem sebi u bradu, te prođem rukom kroz kosu.

"Je l' to štreberka zakasnila na čas?"

Nasmejano kaže, te se ramenom nasloni na jedan stub koji se nalazi u hodniku. Prekrsti ruke na grudima, te me nasmejano pogleda.

"Previše si glup za svoje godine." - Ljutito mu odgovorim.

"Lepotice, samo na fin i kulturan način. Bez vređanja." -

Smireno kaže, te mi namigne. Besno izdahnem na njegovo ponašanje. Svom snagom želim da ga udarim u facu.

"Nerviraš me." - Malo povisim ton, te on uz smešak mahne glavom.

"Mora i to neko."

"Leo, jebeno prestani!" -

Nepromišljeno viknem na njega, zaboravivši da sam u školi. Stavim ruku na usta, kada shvatim da se ceo hodnik ori od mog glasa.

"Vas dvoje! Šta radite tu!?" - Vikne profesor, koji je upravo izašao iz učionice.

"Kod direktora! Odmah." -

Prstom nam pokaže pravac direktoreve kancelarije. Odmahnem glavom i zagrizem unutrašnjost obraza.

"Samo mi je ovo još trebalo." -

Promrmljam sebi u bradu, te zajedno sa Leom krenem ka direktorevoj kancelariji.

Nedugo zatim uđemo u istu, te ja sa prekrštenim rukama na grudima sednem na stolicu. Leo sedne na drugu, odmah pored mene te pogledamo u mrzovoljnog direktora kako namršteno gleda u nas. Nasloni se na ivicu svog stola, te se nakašlje.