~ 7 GODINA KASNIJE ~
Kristijan P.O.V.
Nervozno počnem da šetam kroz sobu dok Loris i dalje spava dubokim snom u istom onom krevetu u kog su je stavili pre 7 godina.
Ne, nije se probudila čitavih 7 godina!
Nervozan sam, previše nervozan.
Naši doktori više ne mogu da je održavaju u životu, nemaju dovoljno sredstava.
Zar je došao taj dan?
Taj dan kada će Loris da umre?
Sednem na stolicu pored nje, dok vrhovima prstiju masiram slepoočnice.
Ne. Nije moguće.
Loris ne može da umre.
Ponovo ustanem i počnem da šetam po sobi.
Ne znam šta da radim! Ne mogu da joj pomognem!
Svaki dan sam sa njom. Puštao joj muziku, pričao joj šta se dešava.
Jednom je pomerila nožni prst kada sam joj rekao da joj je rodjendan!
Nakon toga, mislio sam da će se probuditi. Da je barem otvorila oči, da se barem probudila iz tog groznog sna bez snova, sve bi bilo drugačije!
Ne bi mi srce sad udaralo kao da hoće da iskoči iz grudi zato što moram da isključim aparate koji je drže u životu.
Faktički, ja ću je ubiti.
Zašto je Aaron naredio da ja to uradim?
Ne mogu.
Izadjem iz sobe i nenamerno zalupim vratima.
Svi pogledi budu usmereni ka meni, te jako stegnem zube.
” Nisam to uradio. ” - Ošto kažem, te svi izdahnu.
Pogledam u Aarona koji se kretao prema meni.
” Šta to radiš? ” - Upitam ga nervozno kada me okrzne ramenom i udje u sobu.
” Aarone, stani! ” - Viknem kada pridje aparatima i krene da ih isključi.
On se zaustavi i ošto pogleda u mene.
” Ne mogu više da čekam, Kristijane! Sedam godina je prošlo. Sedam godina i još uvek se nije probudila! Ne mogu da je posmatram kako se muči. ” - Sa tugom u glasu mi se obrati, te ja mahnem glavom.
” Daj joj šansu do večeras. Ako se ne probudi, isključićeš te aparate i otići će zauvek. ” -
Kažem dok gledam u Loris, te Aaron rukom protrlja vrat i bez reči izadje.
Duboko udahnem i za njim izadjem iz sobe.
Izadjem iz bolnice i odmah izvadim telefon iz džepa, te nazovem dobro poznat broj.
” Sve je spremno? ” - Upitam oprezno čim se javi.
” Neće se probuditi, zar ne? ” - Kaže grubim glasom, te ja pogledam u daljinu.
” Ne. ” - Odgovorim brzo i prekinem.
Leo P.O.V.
” 98, 99, 100. ”
Izbrojim i poslednji sklek za sada, dok osećam kako kapljice znoja silaze niz moje čelo.
Mala količina svetlosti dopirala je kroz mali otvor, koji bi trebao da predstavlja prozor, i obasjavala moj go torzo.
Pridjem džaku za udaranje, te počnem da iskaljujem bes na istom.
” Svi pridjite vratima od ćelija! Vreme je za ručak! ”
Glasno vikne dok prolazi kroz dugačak hodnik, te ja nastavim sa udaranjem u džak.
Odjednom, četvrtasti poklopac na vratima se otvori, te ugledam da spušta tanjir kroz taj otvor.
YOU ARE READING
Nedodirljivi
Action" Ti i ja zajedno, u svakoj boji neba..." Loris Guerra, vraća se u svoj rodni grad kod oca kada napuni 18 godina. Upoznaje njegovu novu porodicu, novo društvo kao i "kretena sa prelepim zelenim očima". Nikome nije palo na pamet da će se spojiti lepo...
