LOVERS (Niall Horan I sezona)

Chapter 4 - ''Let's play''

Ispričaću vam šta se dogodilo neposredno nakon što se naša Leen oporavila.

Dakle, kada je konačno puštena iz bolnice, došlo je vreme da ona ozbiljno porazgovara sa roditeljima da se vrati na fakultet. Oni su bili protiv toga i izbegavali su razgovor na tu temu tokom njenog oporavka.

Možete li da pretopostavite zašto nisu želeli? Mislim da možete, ali ću vam svejedno reći. Nisu želeli da tamo ponovo vidi Nialla. Nisu želeli da im se ćerka vrati osobi koja je mogla da je ubije.

No, naša Leen je veoma uporna osoba. Ta njena osobina da završi ono što je započela, nije se izgubila onog trena kada je njeno pamćenje nestalo. Osećala je ona u sebi da mora da nastavi dalje i nije postojalo ništa što bi je sprečilo u tome.

Njeni roditelji su to shvatili i pristali da se vrati na fakultet. Ali ne tek tako. Imali su oni u vidu sve. Zato su sklopili dogovor sa Leonardovim roditeljima. On je trebao da bude neka vrsta Leeninog telohranitelja.

Ali to je imalo svoju cenu, a o tome će više reći biti uskoro. A sada možete da razmišljate o ovome: da li je njihov brak sklopljen iz ljubavi? Ili su u pitanju bile samo pobrkane emocije jedne mlade i trenutno nestabilne devojke?

S.

Mučnina mi navire, stomak mi se steže dok mi reč ''otkaz'' odzvanja u glavi.

Suvih usana i grla se usuđujem da podignem glavu i ugledam besne i ledeno plave oči koje me streljaju. Dišem plitko. Trudim se da progovorim nešto, ali mi je grlo suviše stegnuto.

„Gospodine Horan...", Philippin glas prekinda kratku tišinu.

„Pokuputite svoje stvari, gospođo Cooper.", on kaže odvajajući se oko stola. A onda se okrene. Pritisak u glavi mi se poveća i mrak mi padne na oči.

Dobila sam otkaz pre isteka radnog vremena i to prvog dana. Mislim da to samo meni može da se dogodi.

„Šta čekaš?", Philippa mi gurne rame. Trznem se i pogledam je. „Trči za njim.", prosikta na mene šapatom dok me gura sa stolice. Umalo da se preturim.

„Gospodine Horan!", povičem dok ustajem i krećem za njim. Ne okreće se i pre nego što ga stignem, izađe iz restorana. „Gospodine Horan!", pozovem ga još jednom pre nego što ubrzam korak i stanem ispred njega. Zaustavim ga. „Molim Vas.", izdahnem.

„Da?", gleda me sa nekim polu smeškom kog se trudi da prekrije. Glava mu je uzdignuta, brada isturena i koliko god se trudio da izgleda zastarašujuće...jebiga, ne izgleda. Ima nežne crte lica i izgleda prelepo. Samo prelepo.

„Ja...", počnem, ali mi treba par trenutaka da se setim zašto sam potrčala za njim. „Žao mi je.", kažem. „Molim Vas, nemojte da me otpustite.", gotovo da prošapućem ovo. Pogled mi se spušta na njegovu kravatu, pa na zid iza njegovog ramena. A kada ga konačno pogledam u oči, vidim da se smeška i to ne krije.

„Da Vas ne otpustim?", prekrsti ruke na grudima.

„Da. Izvinjavam se što sam ono rekla.", kažem čvrsto i strogo u nadi da će me shvatiti ozbiljno. „Uostalom, prvi utisak se može promeniti.", dodam nešto tišim glasom i istog trna požalim što sam to rekla.

Ja i moj dugačak jezik! Sada može da pomisli da i dalje mislim ono za njega.

„Dakle, Vi me i dalje smatrate za egoističnog i sebičnog šefa koji posle dva minuta sa ''Vi'' prelazi na ''ti''?", mislim da mi se stomak upravo svezao.

On se smešaka, rekla bih da se trudi da ne prasne u smeh. Okej, shvatam. Njemu je zabavno to jer me drži u šaci, ali može li da se stavi u moju kožu i uozbilji se?