Igra sudbine

•77.deo•

Mrtva tišina medju nama, niko se nije usudio da progovori ni reč. Ubijali smo se pogledima, ali, u isti vreme i želeli da budemo jedno kraj drugog.
-"Čim izadjemo na ova vrata, naši putevi se razilaze. Ne želim da te vidim predamnom više ikada. Imaš mnogo stvari koje trebaš srediti u životu, a ne juriti za bivšom devojkom. "
Njegov pogled spustio se na moju nogu, kao da nije čuo ni jednu jedinu reč koju sam izgovorila.
-"Kuda ćeš sa takvom nogom Anabela? Ne želim da ti bude neugodno pored mene, ali mi barem dopusti da ti pomognem u ovoj situaciji. Nećeš se lako odjaviti od mene, ne sve dok ne saznam istinu i ne vidim tebe na sigurnom. Ne znam šta si uradila da te svi ljudi tvog oca traže , i ne želim da znam, samo želim da budem tu za tebe."
U momentu kada sam bila spremna da demantujem sve ono što je izgovorio, pucketanje grana ispred kućice bilo je prilično čujno. Pokazala sam Nikolasu prstom da ćuti dok me on gledao vidno zbunjen. Pažljivim koracima, osećajući veliku bol,prišla sam hladnom oronulom prozoru, punom prašine i insekata. Polomljeno staklo bilo je svuda oko nas. Neprimetno sam bacila pogled na stranu sa koje se šuškanje najviše čulo. Muška silueta našla mi se ispred očiju okrenutih ledja. Svuda bih prepoznala razbarušenu polu-sedu kosu, i visoko kurpno telo svoga oca. Mahinalno sam uhvatila Nikolasa za zglob sakrivši se zajedno sa njim u ormar koji se nalazio u kućici. Tišina. Otkucaji srca bili su jedina stvar koja se čula u ovoj staroj, napuštenoj kućici. Ni svesna da se predamnom nalazi čovek koji je uništio a na neki način i ulepšao moj život, bila sam mu previše blizu. Osetila sam njegov pogled na sebi. Podignuvši glavu naši pogledi su se susreli. Osetila sam njegov dah na mom licu, i kao da se jedva suzdržavao da mi ne pridje još više. Svojim prstima pomerio je pramen kosu iza mog uveta, što je nateralo moje srce da brže kuca. Svesna šta se dešava odkala sam glavu ustanu, onoliko koliko mi je prostor to dozvoljavao.
Kao mala uvek sam se krila u ormarima kada god bih čula bilo koju svadju mojih roditelja. Uplašila sam se kada sam začula jako udaranje vrata o pod. To tako liči na moga oca. Primetivši da sam se cimnula Nikolas je pokušao da me zagrli u nadi da će mi odvratiti misli od ove strašne buke, ali ... Nisam mu dozvolila. Makar me uhvatio sada ovde, ne smem dozvoliti da ono nedužno dete odrasta samo sa majkom, ma kakva god ona bila.
-" Pretražite sve što bi ukazalo da je prošle ovuda" - zarežao je moj otac na svoje ljude -" nemoguće je da samo tako odjednom nestala, mora biti ovde negde, makar prevrnuo celu ulicu naći ću je. Više je niko ne može spasiti od mene"
Govoreći sve se više približavao ormaru u kome smo bili zatvoreni. Otkucaji srca bili su sve brži i brži. Kako je bio sve bliži ormaru, tako sam se i ja pomirila sa činjenicom da je sve gotovo, i da je sve ovo bilo uzalud...