Igra sudbine

•43. deo•

Portira naše firme zamolila sam da me odveze kući jer me bilo strah da mi se ne zavrti tokom vožnje i da ne napravim neku glupost,ili još gore da ne povredim nekoga. Izvukla sam prvu pomoć i auta pre nego što sam sela na zadnje sedište. Zalepila sam fkaster na glavu,iako krvi više nije bilo. Malo sam osećala vrtoglavicu zbog jačine udarca ali,znala sam da je to prolazno. Stvarno ne mogu da poverujem da sam bila toliko glupa da idem iza vrata neke kancelarije...gde je meni pamet otišla...
Zamućeno drveće prolazi pored prozora zadnjeg sedišta,ali ni jedno ne ostaje u mojoj liniji pogleda više od sekunde pre nego što nestane kao i svako prethodno. Isto je i za ljude i automobile. Kao da gledam kako vreme prolazi predamnom,kako od jedne sekunde nastaje sledeća. Kada bi se zaustavili na crveno,pomislila bih kaoo je vreme stalo,jer se ništa ne pomera. Ali nije stalo,automobili su se kasnije pet kretali i vozili do odredjenih lokacija,drveće se još uvek njihalo. Nadala sam se da će od sada univerzum biti na mojoj strani i da će me popraviti... Ono što je lepo u mom životu su snaga,otposrnost i izdržljivost. Pokazujem okean hrabrosti pred drugima a u stvari sam...u dubini duše,uplašena devojčica koja strahuje da nikada neće imati sreće u životu.
Plativši portiru taksi ušla sam u dvorište pridržavajući se za kapiju. Mislim da sam malo bolje...više mi ništa nije mutno...  Jasno sam videla mamu kako sedi na ljuljašci i miluje svoj veliki stomak...
-"Anabela srećo stigla si"-vuknula je iz daleka...
Od prevelike želje da je zagrlim jer je konačno propričaka samnom zaboravila sam da da imam flaster na glavi.
-"Juu! Šta ti se desilo? Šta ti je ti na glavi? "- postavila je mnogo pitanja što mi je izmamilo osmeh na lice.
Poljubila sam je u glavu dok me ona čudno posmatrala svojim krupnim zelenim očima.
-" Udarila sam u vrata mama...ne birni se,dobro sam..."
Izdahnula je sa olakšanjem.
-"Sinoć nisi došla kući...tvoj otac mi ništa nije rekao osim da ćeš da prespavaš kod Lune...šta se desilo?"
Radoznalo jd upitala. Mrzim što ću ooet morati da je slažem ali...za moje dobro je da sakrijem istinu...
-"Luni nijr bilo dobro pa je htela da budem pored nje... Znaš da živi sama...."
Razumno je klimnula glavom i pokazala mi na mesto pored nje. Ohh sledi jedan od naših razgovora...
-"Anabela...mogu da vidim taj odsjaj u tvojim očima u dušu kako ti se smeje... Inače si pažljiva i ne udaraš u vrata..."-nasmejala se-"Jesi li se ti to zaljubila?"-direktno je upitala ne dužeći mnogo... Provaliće ne šta god joj budem rekla...tako da sam ovog puta bila iskrena prema njoj...iako možda nisam trebala... Možda me ova odluka košta svega.
-"Jesam mama...samo ne pominji ništa ocu inače ću jako da ti se naljutim"-rekla sam poput nalog deteta jer sam znala da će to da upali. Jedina stvar zbog koje će da ćuti jeste ta da joj se ja ne naljutim.
-"Pričaj mi malo o njemu"
-"Ohh...znači kao da imam pet godina... Šta bih ti rekla,radi u našoj firmi i jako je lep dečko"
-"Da neće Dušanu da smeta to zlato moje?"
-"Mama Dušan je krenuo dalje,nemoj ni to da govoriš bilo kome... Uostalom izmedju mene i tog dečka nema ničega...niti će biti"-ustala sam sa ljuljaške i otišla u sobu... Još samo sebe da ubedim u te reči....