Igra sudbine

•65. deo•

•Nikolas. Pov•

Besnim koracima išao sam ka Heleninoj kancelariji i dalje ne verujući da je uradila tako groznu stvar. Jebeno me lagala u vezi lekova i to nikako nisam mogao da provalim jer sam bio previše skrhan zbog nečega šta nisam razumeo dok mi Anabela nije objasnila. Jedina greška je što nisam rekao Anabeli šta sam napravio pre nego što sam stupio sa njom u bilo kakve odnose...
-"Kako si mogla to da mi uradiš? Zašto si jebeno lagala....? Da sada mogu da vratim vremena ne bih te ni grančicom drveta dotakao... Iskoristila si moju slabost tog dana...meni je bilo potpuno sve jedno ... Zar nemaš ni malo savesti? Abortiraćes Helenaa! Ja to dete ne želim. Imao sam sjajne planove za Anabelu i mene a ti... Dve si ih jebeno pokvarila."- adrenalin u krvi porastao je zbog količine brza koju sam trenutno osećao. Kako može da bude ovako bezdušna? Zar je nimalo nije briga za dete koje se nalazi u njenom stomaku? Zar je ne brine činjenica da ja to dete ne prihvatamm?
-" Žao mi je dragi ali privikni se na to da ovo dete nikuda ne ide... Ovo dete će se roditi hteo ti to ili ne. Napravio si ga odgajaces ga,nakon sto me oženiš."- Njen osmeh  sakrivao je mnogo toga što nisam mogao da pročitam sa njenog lica. Znala je nešto što ne govori ...ili bar čeka trenutak da kaže..
-"Ne dolazi u obzir... Nikada neću da te oženim! Možeš samo da sanjaš to. Moje srce pripada i pripadale Anabeli!"
-" Hm... Kada je već toliko voliš sigurna sam da ćeš pristati na sve kako gospodin Hjuston ne bi saznao za vašu malu vezu i za njeno spavanje kod tebe... Ili da budem preciznija sa tobom. "- djavolski osmeh bacio je sve njene karte na sto... Ne mogu da dopustim da propasti zbog mene. Ko zna šta će joj otac uraditi kada sazna da je u vezi samnom...ili da je bar bila. To bi bio njen kraj,možda bi je ubio a ja ne mogu da dozvolim da je izgubim. Ovako ću je makar gledati svakog dana i voleti iz daljine sve zbog proklete noći kada sam se prepustio ovoj veštici.

•Epilog•

Maša koja je slučajno prolazila pored Helenine kancelarije čula je ceo razgovor koji se odvijao između njih dvoje. Dvoumila se između dve stvari... Da li da sve kaže Dušanu ili da obiđe Anabelu koja je u težoj situaciji nego svi oni. Dobro je razmislila  pre nego što se uputila ka Anabelinoj kancelariji. Kada je videla odškrinuta vrata i kada je razarajući tišina bila prisutna svuda oko nje znala je da nešto nije u redu. Bilo je prilično tiho s obzirom da je saznala da joj je dečko spavao da osobom koja je bez razloga mrzi više od svih ljudi na svetu. Uplašena, Maša je otvotila vrata i zatekla Anabelu na podu. Bleda uplakana koža lica sijala je pod sunčevim zracima koji su odavali toplotu njenom telu s obzirom da leži na hladnom pločicama. Maša je u tom trenu shvatila da je možda najbolje da ovo saznanje neko vreme zadrži za sebe dok ne bude sigurno da će Anabela biti dobro pa da potom ispriča sve Dušanu. Sada je jedino bilo važno pronaći pomoć jer je Anabela bila u nepomičnom stanju koje je jako zabrinjavaju Mašu...