Igra sudbine

•4. deo•

Kao što sam i tražio deset zaposlenih radnika sedelo je za stolom u sobi za sastanke. U ovoj firmi je nekako previse namrštenih lica od ranog jutra,naročito Anabelinog.
•Moj.pov•
-"Doneo sam vam plakat sa pravilima kojih se morate pridržavati."- zalepio  ih je na zid tako da su svi mogli da ih vide.
-"Kasnije ćete ih svi pročitati,a sada ko smišlja ideje za reklame?"- odmah su se svi ti pogledi opet nasli na meni.
Kratko i jasno sam uzviknula "Ja" i čekala da čujem šta će sledeće reći.
-"Treba nam neka reklama u vidu plakata,kojom ćemo omogućiti da što više ljudi sazna za naš novi posao. Smisli kako bi ta plakata izgledala,donesi mi skice i onda ćemo ih odneti u proizvodnju."
-"Kad ih delimo?"-upitala sam dok sam na papiru već prenosila svoju zamisao.
-"Sutra kada se budu odštampale ili..."
Prekinula sam ga u pola rečenice.
-"Ja skicu završavam za deset minuta tako da možemo i danas da ih podelimo"-pogledala sam u njega krajičkom oka pošto sam bila okrenuta prema prozoru,zbog nedostatka svetlosti u prostoriji.
Nije mogao ništa da progovori zbog začudjdnosti brzine mog rada. Nije to ništa čudno,bar ne za mene i moje kolege. Ideje mi odjednom naidju tako da ih odmah pretvaram u slice da ne bih zaboravila. Oduvek sam imala dara za crtanje.
-"Evo gotova je,možete da pogledate,ako vam ne odgovara nacrtaću drugu"-mada nisam ni ni pomislila da mu se neće svideti.
Sigurna sam u sve svoje radove tako da sa ovom idejom nemam problema. Skica plakate nije bila previše napadna,a ni previše jednostavna. Sadržala je logo naše firme i tekst koji samimim čitanjem navodi osobu da stvara svoju reklamu. List na kome sam crtala gurnula sam na stolu tako da je brzinom svetlosti stigao do njega.
-"Ovo nije loše... Odnesite ovo u proizvodnju  neka odštampaju 500 primeraka do sutra. Ipak ćemo sutra da ih delimo. Gospodjice Hjuston,podjite u moju kancelariju." -izgovorio je toliko čudno da sam pomislila u sebi da bi mi dao otkaz kada mi otac ne bi držao ovu firmu.
U prolazu sam bacila pogled na pravila koja je zalepio. Imam oštro oko tako da sam sva videla bar onoliko da skontam o čemu je reč. Pravila su tipa,dok radimo ozbiljno nema šale,ljubavi i sličnih stvari, nema prekidanja šefa dok govori,sve šta imamo da kažemo govorićemo da svi čuju a ne da šapućemo i slično.... Sada je meni prošlo kroz glavu zašto me pozvao u kancelariju.
-"Znam da nisi znala za pravila ali ne možeš da me prekidaš dok pričam,valjda si to naučila dok si radila ovde"-podigao je obrvu i složio takvu facu da mi je strah u kosti uterao.
-"Samo sam rekla da mogu da završim i ranije,ne znam čemu frka."-rekla sam i izašla iz njegove kancelarije. Na izlazu iz kanceladije ugledala krupnu crnu senku koja je mirovala nedaleko od mene. Podigla sam glavu i ugledala te prelepe zelene oči koje su mi uduzimale dah. Svesna sam da mi nikada neće oprostiti ali od sinoć kao da je ceo moj svet stao. Ništa mi ne ide od ruke. Svakim pogledom koji smo razmenili zabijao je strele u moje srce,sve dok nije ušao u svoju kancelariju. Bolan uzdah ispunio je čitav hodnik. Navaljena na vrata svoje kancelarije razmišljala sam da li da odem i da popričam s njim,ali to će me još više povrediti sigurna sam....
Pošto naš sektor danas nema toliko posla kao i inače uputila sam se ka kući. Na izlazu iz firme primetila sam da se tmurni oblaci viju po nebu, a zatim i da sitne kapljice kiše kreću da padaju. Zar opet danas mora da pada kiša? Nikada nisam volela kišu. Od svih vremenskih uslova smatrala sam da je ovaj najgori. S obzirom da taksista nije bilo nigde na vidiku,nisam imala izbora nego da kući krenem pešaka u nadi da neću pokisnuti,mada mi ne bio prvi put. Osećala sam kako vetar doiruje moju golu kožu kao da je miluje. Vreme se naglo promenilo,kao i moj život.  Ubrzanim korakom išla sam ulicom dok je kiša sve jače i jače padala i remetila igru dece u parkovima. U daljini sam ugledala zaljubljeni par koji ,držeći se za ruke uživa u ovom kišnom danu. Tada sam se setila mene i Dušana što me rastužilo. Sada će sve da me podseća na njega. Ali.... takav je života valjda. Danas nam donosi sreću kakvu nismo ni u snu mogli da zamislimo,a već sutra velike rane patnje i bola koje se vremenom leče,ali posle njih ostaku ožiljci. Ožiljci koji nam ne dozvoljavaju da zaboravimo sva ta mračna vremena. Stavljam masku srećne devojke s osmehom na licu samo da se ne bi videka tolika tuga u mojim očima i slomnjeno srce koje jedva kuca. Mislila sam da je on taj ... Da je on osoba sa kojom ću da ostarim. Sve smo isplanirali ali... sudbina nas jd uvukla u igru kojoj nismo dorasli,u igru u kojoj ona stvara pravila. Trenutno tražim slamku spasa na dnu ove provalije u kojoj se nalazim...
Uletela sam u kuću sa suzama u očima što je i mama primetila. Znam da js bole moje suze ali i ona misli da je sve moja greška i ne može protiv toga. Svukla sam mokru odeću sa sebe i obukla nešto toplije da sd ne bih prehladila. Osećam preveliki umor,ne zbog toga što sam radila već umor od života. Brzinom kojom je Dušan ušao pod moju kožu me je i otavio...a ja i dalje ne mogu da se pomirim sa tim. Život je odlučio da samnom igra male igre, ne znam koliko će sve to trajati i koliko će ovaj put biti težak ali sam svesna da moram nastaviti dalje. Možda ću čitavog života biti u očaju zbog toga što me Dušan ostavio, a možda se vremenom pojavi i ta slamka spasa koju iščekujem...ko zna.