Igra sudbine

•80. deo•

Strah. To je jedina stvar koju sam osetila sada. 
-" Aleksa... Nemoj. Znam da možeš da budeš mnogo bolji od ovoga. Zašto ovo radiš?"
Začula se Luna sa vrata. Ostala sam zaprepašćena. Znala sam da se ne bi smejao bez razloga.
-"Šta hoćeš od mene?"-upitala sam uplašeno dok sam se udaljavala od ulaznih vrata.
-"Anabela, Anabela ... Zašto jednostavno ne prestaneš da bežiš i radiš sve suprotno od onoga što tvoj otac želi. Koliko puta si ga samo izneverila, lagala... Mene bi bilo sramota, ali vidim da tebe ni malo nije. Još uvek se vidjas sa Nikolasom. Šteta što sada neće imati ko da ti pomogne..."
Krenuo je ka meni i uhvatio me za kosu. Nisam imala vremena ni da se okrenem a već je bio iza mene. Prišao mi je još bliže i upijao moj miris. Kakva psihopata.
-" Htela ti to ili ne polaziš sa mnom."- povukao me snažno ka vratima i gurao u auto. Otimala sam se i pokušavala da se istrgnem iz njegovih ruku, ali to nije uspelo. Vrata na autu je odmah zaključao tako da sam ostala i bez plana B. Zašto me život ovako kažnjava, raž ne mogu na trenutak da pobegne od svih problema.
Jedino šta sam videla u trenutku kada smo krenuli bila je Luna koja je sedela ispred vrata plačući. Bilo mi je jako žao zbog toga jer se sve ovo dešava jebeno zbog mene.
Posle nekog vremena vožnje auto se konačno zaustavio. Vratima su pritrčali ljudi iz obezbeđenja. Ovoga puta uhvatio me za ručni zglob i naglo izvukao iz auta.  U tom trenutku sam udarila nogu na istom onom mestu gde sam se i posekla. Naravno nije ga bilo briga zbog toga. Na njegovo veliko iznenađenje, Goran je stajao ispred kuće nervozno cupkajući u mestu. Tada me privukao bliže sebi, i besno rekao.
-"Pravices se kao da se ništa od onoga nije desilo. Ako bude pitao reci da smo se sastali radi posla ali da si pala pa sam te doveo ovde pošto odbijas da odeš u bolnicu. Jel sam bio dovoljno jasan?"
Klimnula sam glavu ali mu to očigledno nije bilo dovoljno.
-"Pitao sam jesam li bio jasan" - besno je stiskao moj zglob na ruci što je izazivalo neopisivo jaku bol.
-"Da"- bila je jedina stvar koju sam mogla i da izgovorim.
U tom trenutku ugledao nas je Goran, tada je krenula Aleksina gluma zabrinutih kolege. Mislila sam da je bolji od ovoga. Činio se na prvi pogled kao dobra osoba, ali izgleda da sam se opet prevarila u vezi ljudi. Niko nije onakav kakvim se čini i bilo je vreme da to konačno shvatim. Pomirila sam se sa činjenicom da je moj život završen i da iz ovoga nema izlaza. Biće teško pobeći iz ove kuće.
-" Anabela draga, šta se desilo?"- zabrinuto se začuo Goran.
U trenutku kada sam se spremala da odgovorim Aleksa me preduhitrio i odgovarao na sva pitanja kao da ja ne umem sama da pričam.
-"Idemo brzo unutra da središ ovo... Verujem da boli mnogo više nego što se čini"- samo sam klimnula glavom na Goranove reči jer više namam snage za bilo šta...

•Nikolas.pov•

Posle razgovora sa Anabelom nisam imao mira. Nisam se osećao ni malo lakše...