Igra sudbine

•56. deo•

Paraliza. To je ono što mi je telo podvrgnulo u nekoliko sekundi u njegovom zagrljaju. Sba trenutna ludila koja sam doživela sa ocem bila bi sramotna da drugi ljudi vide. Imam potrrbu da izadjem iz ovog sveta ludila koji se vije nad mojom glavom poput oblaka tokom oluje.
-"Zašto me i ti ne pustiš kao i svi? Nikome nism dobra,nikome ne odgovara moje ponasanje i niko me ne voli iskreno... Zašto?"-upitala sam pokušavajući da se izvučem iz njegovog zagrljaja, ali...nije mj dozvolio. Nasuprot tome još jače me stegao svojim rukama i otisnuo jedan poljubac u mojoj kosi.
-"Nikada! Samnom ćeš biti najsigurnija. Neću dozvoliti nikomo da te povredi. Uvek ću učiniti sve da te zaštitim,jer te..volim!"- šapatomje izgovorio te dve reči od kojih se tlo pod mojim nogama uzdrmalo,srce zatreperilo a nekontrolisano znojenje dlanova nastalo u sekundi. Osećam se poput tinejdžera koji prvi pu iskuśava ljubav,toliko veliku da na kraju poludi. U jednim trenutku pustio me iz svog snažnog stiska hvatajući moje lice šakama. Pored njegovog saosećanja postojao je još jedan osećaj koji čovek nikada previše dobro ne razume. Iz moje perspektive njegove oči su sijale nekim posebnim sjaje, rumeni obrazi činili su njegovu božansku lepotu privlačnijo nego što je ikada bila,bio je vreo. Svoje meke usne spustio je na moje i za samo nekoliko sekundi našla sam se u oblacima. Zatvorila sam oči da bih osetila neverovatan oseċaj ovog trenutka. Svi trenuci sa njim,utiskuju se u mene i čine moju ličnu istoriju. Izabrala sam da ovim putevima sudbine koračam zajedno sa njim...jer jednom hodamo ovim putevina i ne postoji druga šansa ili pak proba... Nisam mogla ni da oretpostavim da će ovaj čovek ući pod moju kožu posle svega što sam zbog njega doživela od prvog našeg susreta.
-"Moram da radim... "-izgovorivši te reči kao da je teg pao na moje srce. Ne želim da ode...osećam se usamljeno i treba mi pored mene.
-" Pozovi me ako ti bilo šta bude trebalo,pored sam"-otisnuo je još jedan poljubac na moje usne koje su se istog momenta izvile u smešak...
Zajedno sam svim mojim mislima nastavila sam posao koji se dosta nagomilao...

•Dušan. pov•

Poziv na mom poslovnom telefonu prekinuo je moje duboko razmišljanje. Glavim su mi prolazile razne misli...od trenutka kada sam ugledao Anabelu u klubu sa drugim čovekom do trenutka kada sam je ugledao uplakanu na stepenistu firme sa Nikolasom. Naravno bio je i sada u njenoj kancelariji tako da sam čekao da izadje. Medju njima se nešto dešava samo moram da saznam šta.
-" Reci Lara"-rekao sam novoj sekretarici...mojoj devojci.
-"Gospodin Nikolas je izašao iz kancelarije gispodjice Anabele. Sve vreme sam u hodniku,kada je ušao bio je prilično zabrinut a sada je izašao sa velikim osmehom na licu. Veruj mi Dušane medju njima kma nečega."
-"Sada ću da odem da proverim u kakvom je ona stanju... Nikolas mi je nekako sumnjiv. Njen otac mi je već nekoliko puta napomenuo da saznam sa kim se vidja... Moram da uradim to,želim da ostavim utisa. Ništa ne pričaj dok ne budemo sto posto sigurni"- rekao sam duboko se zamislivši... Saznaću sve.